Веровали или не пре четрдесетак година у Београду је постојало неколико стотина књижара и папирница више него данас. Љубазни и начитани књижари процењивали су сваког купца и усмеравали га ка књигама које је желео. Тадашњи стандард се огледао и у сјајним повезима сабраних дела највећих писаца који су заиста били јако тражени. Тих година било је и књижара које су продавале дела на страним језицима. Најпознатија је била „Југословенска књига“ смештена у палати „Албанија“, на почетку улице Кнеза Михајла. Књиге на страним језицима биле су смештене у подруму палате који је у свако доба био испуњен купцима. Уживао сам у мирису хартије и листању луксузних издања посвећених уметности. Често сам и куповао, наравно од џепарца који је био сасвим довољан за живот и поклоне себи и блиским пријатељима.
Чини ми се да није било прометније улице у којој није било бар неколико ризница књига. Радова књижара у Призренској улици имала је увек испуњен излог са новим издањима из новог црвеног или плавог кола. Нолит је крај нових наслова ређао оне на попусту приступачне баш сваком џепу а Српска Књижевна Задруга настављала традицију штампајући и увезујући деценијама у исти класични повез. Било је то време у коме је Сајам књига трајао 365 дана у години. Било је то време у коме су се читали највећи писци са читаве планете свуд и на сваком месту: од аутобуса до плаже.
Било је то време у коме је свако академско звање гарантовало мудрост носиоца. Била је то нека друга земља и изгледа неки сасвим други људи……………..
Мирослав Љ Ранковић
