МОЛИТВА ДУГА 277. ГОДИНА

Многи посећују Земун да би на миру посматрали панораму града у коме живе. Ретки знају да је једна од цркава која пресеца поглед црква Светог оца Николаја саграђена 1745-1752. год. званично најстарија црква у Београду. Саграђена је на темељима цркве која је због разних ограничења имала кров од сламе. То свакако није сметало да се се свакодневно обавља богослужење и да по речима покојног архитекте и прото-мајстора многих храмова Пеђе Ристића «Душе верника заплове ка небу».

Јединствена је и молитва у њој јер се неколико пута дневно обавља већ 277. година.

Јединствен је Земун. Јединствена је његова историја. Јединствени су његови становници. Јединствен је од настанка па све до данас……………………….

Мирослав Љ Ранковић

3

 

БЕОГРАДСКА ЛУКА

Ретки градови су попут Београда саздани на ушћу двеју великих река испуњених животом. Из њих пијемо воду, ловимо рибу, слушамо пој птица и користимо их још увек за одливање комуналних вода.  Иако свакодневно посматрмо пловидбу страних крузера само се ретки усуђују да их искористе за пловидбу, љуљање на таласима и бескрајно уживање какво вода пружа.  Још ређе су фирме које организују крстарења у каквим-таквим пловилима пружајући бар на трен прилику да онима који воле а немају могућности уживају. Све досадашње иницијативе па чак и ретке покренуте нису опстале.  За разлику од градова у Холандији и Француској који су од пловидбе њиховим рекама направили рај за становнике и туристе ми своје терамо од обала преграђујући реке од обала и људи плутајућим објектима.

Надам се да ће неко некад увидети да су реке извор живота на којима људи треба да уживају а луке места сусрета култура ?

Мирослав Љ Ранковић

2

Музичко изненађење

Поштовани читаоци

Захваљујући друштвеним мрежама имамо могућност да видимо и чујемо уметнике који стварају из чистог задовољства не марећи ни за трен славе. Својим делима остављају траг у времену који ће будити емоције и водити сваког слушаоца и гледаоца путем лепоте и радости.

Једна од таквих слободан сам да напишем уметница Оља Крчевинац је успела да своје снимке извођења дивних песама постави на моју свакодневну плеј листу и улепша сваки дан.

Предлажем да је послушате јер знам да ћете и ви уживати.

 

 

<iframe width=”560″ height=”315″ src=”https://www.youtube.com/embed/UPEaHUiXVmY” title=”YouTube video player” frameborder=”0″ allow=”accelerometer; autoplay; clipboard-write; encrypted-media; gyroscope; picture-in-picture” allowfullscreen></iframe>

<iframe width=”560″ height=”315″ src=”https://www.youtube.com/embed/5A1JygbZRZg” title=”YouTube video player” frameborder=”0″ allow=”accelerometer; autoplay; clipboard-write; encrypted-media; gyroscope; picture-in-picture” allowfullscreen></iframe>

 

Мирослав Љ Ранковић

cropped-204070295_10221439031985412_5714180680533285048_n.jpg

DSCN2941

Веровали или не пре четрдесетак година у Београду је постојало  неколико стотина књижара и папирница више него данас. Љубазни и начитани књижари процењивали су сваког купца и усмеравали га ка књигама које је желео. Тадашњи стандард се огледао и у сјајним повезима сабраних дела највећих писаца који су заиста били јако тражени. Тих година било је и књижара које су продавале дела на страним језицима. Најпознатија је била „Југословенска књига“ смештена у палати „Албанија“, на почетку улице Кнеза Михајла. Књиге на страним језицима биле су смештене у подруму палате који је у свако доба био испуњен купцима. Уживао сам у мирису хартије и листању луксузних издања посвећених уметности. Често сам и куповао, наравно од џепарца који је био сасвим довољан за живот и поклоне себи и блиским пријатељима.

Чини ми се да није било прометније улице у којој није било бар неколико ризница књига. Радова књижара у Призренској улици имала је увек испуњен излог са новим издањима из новог црвеног или плавог кола. Нолит је крај нових наслова ређао оне на попусту приступачне баш сваком џепу а Српска Књижевна Задруга настављала традицију штампајући и увезујући деценијама у исти класични повез. Било је то време у коме је Сајам књига трајао 365 дана у години. Било је то време у коме су се читали највећи писци са читаве планете свуд и на сваком месту: од аутобуса до плаже.

Било је то време у коме је свако академско звање гарантовало мудрост носиоца. Била је то нека друга земља и изгледа неки сасвим други људи……………..

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

Пре две хиљаде и још нешто година из пустињског камена потекао је извор чисте воде какву свет до тада није окусио

 

Tri minuta relaksacije - Potok srece

Пре две хиљаде и још нешто година из пустињског камена потекао је извор чисте воде какву свет до тада није окусио. Вода је непрекидно текла стварајући поток који је убрзо постао река преображавајући пустињу у најцветнију оазу. Неодољиво је привлачио сва жива створења. Гасила су жеђ и уживала радујући се постојању. Радост је прихватио ветар преносећи својом музиком другим ветровима срећу чак до неслућених даљина и царстава. Многи поданици похрлише ка извору не питајући за  границе и труд. Једни другима су здушно помагали делећи радост путовања и веру да ће убрзо стићи до реке која ће их напојити. Они су смерно корачали ка реци а она је текла ка њима савладавајући све природне и неприродне препреке. На местима где је нису желели понирала је дубоко и тако текла све до места на коме је могла достојно да служи. Први сусрет трагача са реком је био бљесак лепоте који кроз очи преображавао душе. Процветали су баш као и природа крај ње. Пажљиво су слушали ток и музику таласа, још пажљивије пили из ње старајући се да не замуте и упрљају воду. Посматрали су себе, небо и облаке у огледалу измрешканом и живели у складу са реком, суседима, сапутницима, животом и временом све док страсти не створише жеље да река постане царска и као таква предмет пореза, намета, правила и закона. На једном почеше неки други људи да долазе на њене обале. Постављаше рампе, ограде, млинове и ваљарице. Замутише и загадише. Више нико није могао да посматра у одразу огледала себе, небо и звезде. Сви  који пожелеше бистру воду наставише путовање ка извору из ког и данас извире бистра вода. Многи стигоше а већина се задовољи речима …..ника и ..олога да ће њихов ритуал  муљ сталожити и допустити бистрини да тече. Заустављали су се крај тока, подизали грађевине и прихватали колоне људи који повероваше да ће мутећи воду све више и даље успевати да је пречисте довољно да свет настави да цвета. Ретки су успели у том науму а још ређи да скрену поглед и наставе свој пут. Пут до извора. Пут који је све мање физички. Пут у коме се муљ претвара у мисли које потпуно заглушују и затамњују. Најупорнији у којима је остала само жеља за извором су успевали да чују па чак и виде ток и да га следе. Стизали су до извора, напајали се водом и радосни постајали звезде које и данас посматрамо у ведрим ноћима.

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o