DSCN2941

Веровали или не пре четрдесетак година у Београду је постојало  неколико стотина књижара и папирница више него данас. Љубазни и начитани књижари процењивали су сваког купца и усмеравали га ка књигама које је желео. Тадашњи стандард се огледао и у сјајним повезима сабраних дела највећих писаца који су заиста били јако тражени. Тих година било је и књижара које су продавале дела на страним језицима. Најпознатија је била „Југословенска књига“ смештена у палати „Албанија“, на почетку улице Кнеза Михајла. Књиге на страним језицима биле су смештене у подруму палате који је у свако доба био испуњен купцима. Уживао сам у мирису хартије и листању луксузних издања посвећених уметности. Често сам и куповао, наравно од џепарца који је био сасвим довољан за живот и поклоне себи и блиским пријатељима.

Чини ми се да није било прометније улице у којој није било бар неколико ризница књига. Радова књижара у Призренској улици имала је увек испуњен излог са новим издањима из новог црвеног или плавог кола. Нолит је крај нових наслова ређао оне на попусту приступачне баш сваком џепу а Српска Књижевна Задруга настављала традицију штампајући и увезујући деценијама у исти класични повез. Било је то време у коме је Сајам књига трајао 365 дана у години. Било је то време у коме су се читали највећи писци са читаве планете свуд и на сваком месту: од аутобуса до плаже.

Било је то време у коме је свако академско звање гарантовало мудрост носиоца. Била је то нека друга земља и изгледа неки сасвим други људи……………..

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

Пре две хиљаде и још нешто година из пустињског камена потекао је извор чисте воде какву свет до тада није окусио

 

Tri minuta relaksacije - Potok srece

Пре две хиљаде и још нешто година из пустињског камена потекао је извор чисте воде какву свет до тада није окусио. Вода је непрекидно текла стварајући поток који је убрзо постао река преображавајући пустињу у најцветнију оазу. Неодољиво је привлачио сва жива створења. Гасила су жеђ и уживала радујући се постојању. Радост је прихватио ветар преносећи својом музиком другим ветровима срећу чак до неслућених даљина и царстава. Многи поданици похрлише ка извору не питајући за  границе и труд. Једни другима су здушно помагали делећи радост путовања и веру да ће убрзо стићи до реке која ће их напојити. Они су смерно корачали ка реци а она је текла ка њима савладавајући све природне и неприродне препреке. На местима где је нису желели понирала је дубоко и тако текла све до места на коме је могла достојно да служи. Први сусрет трагача са реком је био бљесак лепоте који кроз очи преображавао душе. Процветали су баш као и природа крај ње. Пажљиво су слушали ток и музику таласа, још пажљивије пили из ње старајући се да не замуте и упрљају воду. Посматрали су себе, небо и облаке у огледалу измрешканом и живели у складу са реком, суседима, сапутницима, животом и временом све док страсти не створише жеље да река постане царска и као таква предмет пореза, намета, правила и закона. На једном почеше неки други људи да долазе на њене обале. Постављаше рампе, ограде, млинове и ваљарице. Замутише и загадише. Више нико није могао да посматра у одразу огледала себе, небо и звезде. Сви  који пожелеше бистру воду наставише путовање ка извору из ког и данас извире бистра вода. Многи стигоше а већина се задовољи речима …..ника и ..олога да ће њихов ритуал  муљ сталожити и допустити бистрини да тече. Заустављали су се крај тока, подизали грађевине и прихватали колоне људи који повероваше да ће мутећи воду све више и даље успевати да је пречисте довољно да свет настави да цвета. Ретки су успели у том науму а још ређи да скрену поглед и наставе свој пут. Пут до извора. Пут који је све мање физички. Пут у коме се муљ претвара у мисли које потпуно заглушују и затамњују. Најупорнији у којима је остала само жеља за извором су успевали да чују па чак и виде ток и да га следе. Стизали су до извора, напајали се водом и радосни постајали звезде које и данас посматрамо у ведрим ноћима.

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

Укулеле – инструмент за уживање

Поштовани пријатељи

Човечанство је одавно убира благодети индустријске револуције и технолошког развоја. Ма како блесаво звучало данас нам је доступно готово све. Времена до душе немамо на претек али зато имамо прилику да га квалитетно искористимо не заборављајући да и даље учимо ма колико година имали.  Верујем да је већина Вас у младости желела да засвира неки од инструмената чије сте тонове и извођаче обожавали? Верујем да и данас уживате у музици па Вам предлаже да одвојите мало новца и времена за јединствен ужитак.

Пре четрдесетак година од родитеља добио сам гитару. Још увек се сећам мириса дрвета и звука ненаштимованих металних струна. Срећом живео сам у крају из ког су потекли врхунски музичари који су данас веома активни на домаћој музичкој сцени па сам и учио од њих. Они су убрзо запловили у професионалне музичке воде а ја у „реалан“ живот остављајући гитару у углу собе.

Временом сам записивао речи које су се низале у реченице и стихове, штампао књиге и наступао на разним промоцијама и сценама. Пратили су ме дивни музичари издижући речи музиком понекад све до облака. Наравно нису увек били доступни нарочито за припрему наступа па је све било брзо и помало кусо посмтрајући са моје тачке све до трена у коме се на фиду телефонског екрана појавила девојка са малим жичаним инструментом, сличном гитари. Био је то укулеле или „бува која скаче“, инструмент који су португалски морнари понели на Хаваје ни мало свесни да ће постати основни инструмент њихове националне музике који че крајем двадесетог века преплавити свет. Убрзо сам набавио један сасвим мали сопран, потом тенор па концерт и на крају баритон који ме је вратио у свет гитара.

Било ми је потребно мање од 5 минута да засвирам  прву мелодију од два акорда. Звук који је допирао из мале резонантне кутије ме је грлио а додир прстију са струнама и дрветом  миловао попут девојке у летње вече. Захваљујући дивним ентузијастима који несебично деле своје лекције на популарној мрежи напредовао сам баш онолико колико сам времена посвећивао свирању и учењу које се у музици никад не завршава. Било је заиста толико лепо да сам свирао свакодневно савлађујући ритмове и мелодије које су ми се допадале и на чудесан начин пристајале уз стихове.

95383254_10218318884103665_2112885998508572672_o

Најфасцинантнији је осећај блаженства који долази с`временом и који је најсличнији осећају који се рађа у молитви или медитацији. Осећај лакоће  при коме нестају световне димензије времена заједно са мислима. Период чисте радости, одмора и оног што нас чини поносним што смо људи. Да не останем себичан уверавам Вас да ће и Ваше окружење уживати. Тражиће да свирате и понављате мелодије, певаће уз њих а и уздисати понекад.

Заиста Вам од срца препоручујем да набавите укулеле. Саветујем да почнете од концертне величине инструмента, да изаберете дрвени инструмент и уживате јер живот је један и нема репризу .

Препоручујем да потрагу за инструментом започнете у Беомелоди продавници јер продају инструменте азијског произвођача flight који су савршене израде, коректне цене и заштите  у облику елегантне торбе коју ћете моћи да носите са собом.  Уз инструмент ћете добити и књижицу са основним акордима и ритмовима а и љубазан савет дивне власнице.

Заиста радо се враћам у продавницу јер одише љубављу, тоновима и мирисом дрвета.

Надам се да ћете размислити о овој идеји јер ће Вам сигурно употпунити и обогатити живот!

 

Мирослав Љ Ранковић

78679779_10217011518540343_5578184364472139776_o

 

Косанчићев Венац најстарија калдрма у граду …..

Једна од последњих сачуваних амбијенталних целина у Београду. Место на коме је још увек могуће видети лименог петла како показује правац ветра са оџака. Крај ког неколико пута дневно грли звук звона Саборне цркве. Место познато по калдрми, кафанама, сликарима, фотографима, књижевницима, Мики Аласу и боемима. Место које лежи на ко зна колико слојева археолошких налаза?

Име је добила по капији саграђеној у доба Турске окупације Београда. Била је једна од четири кроз које се улазило у град.

1862. године после Турског бомбардовања Београда обндашњи становници чекићима и полугама срушише и однеше чувену „Варош капију“ саграђену од камена и дрвених греда.Верујем да је наставила свој живот у зидовима тадашњих кућа. Верујем да њени трагови постоје и данас али да су вешто сакривени.

1827. године  тик до кафане Знак Питања у Ичковој кући Београд добија прву књижару коју отвара Глигорије Возаревић која 1831. постаје и штампарија а књижара прелази у кућу на чијем се месту данас налази школа Краљ Петар. Ту у тој маленој књижари 15. Фебруара 1832 године основана је Народна библиотека Србије.

У ниши фасаде куће са бројем 13   налазили се биста Косанчић Ивана погледа усмереног ка Саборној цркви.

Место познато по згаришту зграде Народне Библиотеке Србије ког је веома вешто тада нацистичка Немачка бомбардовањем запалила. И данас стоји да опомене сваког свесног. Ратна одштета за спаљене књиге никада није исплаћена. Почетком седамдесетих двадесетог века вршено је прво археолошко сондирање терена. Из дубине спаљеног Београда изронио је Сингидунум, на малом новчићу са ликом Константина.Жалосно је што и данас није завршено ни конзервирано и што стоји изложено зубу времена. Приликом сондирања нађена је огромна количина угљенисаних књига које треба изложити баш у витринама садашње библиотеке како би биле опомена сваком ко пожели да на тај начин уништи један народ.

У међувремену Косанчићев Венац наставља живот са својим становницима опомињући да народ који не сачува своју историју није достојан будућности! Прошетајте и истражите крај. Сигуран сам да ће те наћи своју стазу и бескрајно уживати у њој!

Мирослав Љ Ранковић

2016-02-27 16.28.29