Нестајем, одлазим у плаветнило неба где ћу се растопити у боју која ће пасти као кап на твоју косу сливајући се низ чело, крај ока до твојих усана. Помислићеш да је то киша а то ћу бити ја!

А001

Укулеле – инструмент за уживање

Поштовани пријатељи

Човечанство је одавно убира благодети индустријске револуције и технолошког развоја. Ма како блесаво звучало данас нам је доступно готово све. Времена до душе немамо на претек али зато имамо прилику да га квалитетно искористимо не заборављајући да и даље учимо ма колико година имали.  Верујем да је већина Вас у младости желела да засвира неки од инструмената чије сте тонове и извођаче обожавали? Верујем да и данас уживате у музици па Вам предлаже да одвојите мало новца и времена за јединствен ужитак.

Пре четрдесетак година од родитеља добио сам гитару. Још увек се сећам мириса дрвета и звука ненаштимованих металних струна. Срећом живео сам у крају из ког су потекли врхунски музичари који су данас веома активни на домаћој музичкој сцени па сам и учио од њих. Они су убрзо запловили у професионалне музичке воде а ја у „реалан“ живот остављајући гитару у углу собе.

Временом сам записивао речи које су се низале у реченице и стихове, штампао књиге и наступао на разним промоцијама и сценама. Пратили су ме дивни музичари издижући речи музиком понекад све до облака. Наравно нису увек били доступни нарочито за припрему наступа па је све било брзо и помало кусо посмтрајући са моје тачке све до трена у коме се на фиду телефонског екрана појавила девојка са малим жичаним инструментом, сличном гитари. Био је то укулеле или „бува која скаче“, инструмент који су португалски морнари понели на Хаваје ни мало свесни да ће постати основни инструмент њихове националне музике који че крајем двадесетог века преплавити свет. Убрзо сам набавио један сасвим мали сопран, потом тенор па концерт и на крају баритон који ме је вратио у свет гитара.

Било ми је потребно мање од 5 минута да засвирам  прву мелодију од два акорда. Звук који је допирао из мале резонантне кутије ме је грлио а додир прстију са струнама и дрветом  миловао попут девојке у летње вече. Захваљујући дивним ентузијастима који несебично деле своје лекције на популарној мрежи напредовао сам баш онолико колико сам времена посвећивао свирању и учењу које се у музици никад не завршава. Било је заиста толико лепо да сам свирао свакодневно савлађујући ритмове и мелодије које су ми се допадале и на чудесан начин пристајале уз стихове.

95383254_10218318884103665_2112885998508572672_o

Најфасцинантнији је осећај блаженства који долази с`временом и који је најсличнији осећају који се рађа у молитви или медитацији. Осећај лакоће  при коме нестају световне димензије времена заједно са мислима. Период чисте радости, одмора и оног што нас чини поносним што смо људи. Да не останем себичан уверавам Вас да ће и Ваше окружење уживати. Тражиће да свирате и понављате мелодије, певаће уз њих а и уздисати понекад.

Заиста Вам од срца препоручујем да набавите укулеле. Саветујем да почнете од концертне величине инструмента, да изаберете дрвени инструмент и уживате јер живот је један и нема репризу .

Препоручујем да потрагу за инструментом започнете у Беомелоди продавници јер продају инструменте азијског произвођача flight који су савршене израде, коректне цене и заштите  у облику елегантне торбе коју ћете моћи да носите са собом.  Уз инструмент ћете добити и књижицу са основним акордима и ритмовима а и љубазан савет дивне власнице.

Заиста радо се враћам у продавницу јер одише љубављу, тоновима и мирисом дрвета.

Надам се да ћете размислити о овој идеји јер ће Вам сигурно употпунити и обогатити живот!

 

Мирослав Љ Ранковић

78679779_10217011518540343_5578184364472139776_o

 

Косанчићев Венац најстарија калдрма у граду …..

Једна од последњих сачуваних амбијенталних целина у Београду. Место на коме је још увек могуће видети лименог петла како показује правац ветра са оџака. Крај ког неколико пута дневно грли звук звона Саборне цркве. Место познато по калдрми, кафанама, сликарима, фотографима, књижевницима, Мики Аласу и боемима. Место које лежи на ко зна колико слојева археолошких налаза?

Име је добила по капији саграђеној у доба Турске окупације Београда. Била је једна од четири кроз које се улазило у град.

1862. године после Турског бомбардовања Београда обндашњи становници чекићима и полугама срушише и однеше чувену „Варош капију“ саграђену од камена и дрвених греда.Верујем да је наставила свој живот у зидовима тадашњих кућа. Верујем да њени трагови постоје и данас али да су вешто сакривени.

1827. године  тик до кафане Знак Питања у Ичковој кући Београд добија прву књижару коју отвара Глигорије Возаревић која 1831. постаје и штампарија а књижара прелази у кућу на чијем се месту данас налази школа Краљ Петар. Ту у тој маленој књижари 15. Фебруара 1832 године основана је Народна библиотека Србије.

У ниши фасаде куће са бројем 13   налазили се биста Косанчић Ивана погледа усмереног ка Саборној цркви.

Место познато по згаришту зграде Народне Библиотеке Србије ког је веома вешто тада нацистичка Немачка бомбардовањем запалила. И данас стоји да опомене сваког свесног. Ратна одштета за спаљене књиге никада није исплаћена. Почетком седамдесетих двадесетог века вршено је прво археолошко сондирање терена. Из дубине спаљеног Београда изронио је Сингидунум, на малом новчићу са ликом Константина.Жалосно је што и данас није завршено ни конзервирано и што стоји изложено зубу времена. Приликом сондирања нађена је огромна количина угљенисаних књига које треба изложити баш у витринама садашње библиотеке како би биле опомена сваком ко пожели да на тај начин уништи један народ.

У међувремену Косанчићев Венац наставља живот са својим становницима опомињући да народ који не сачува своју историју није достојан будућности! Прошетајте и истражите крај. Сигуран сам да ће те наћи своју стазу и бескрајно уживати у њој!

Мирослав Љ Ранковић

2016-02-27 16.28.29