На светог Саву

Давних седамдесетих година када сам ја био мали а свет велик први пут сам рецитовао јавно. Моја бака која је и била идејни творац тог наступа је користила реч деклемовао. Било је то у јутру светог Саве који се празновао по ретким кућама и Храмовима. Сећам се снега и пута уз који је свитало све до мени тада велике цркве. Сећам се и деце која су била радосна и рекао бих сад, уплашена од света који је испуњавао простор омеђен загарављеним иконама. У једном тренутку сасвим напред поставили су сто, крај њега столицу на коју је ступила једна девојчица. Приметио сам њене румене образе и погледе присутних које је придржавао поносни осмех. Након неког времена сам и ја коракнуо ка столици и нечијим великим рукама подигнут на сто. Рецитовао сам исто као и данас:

 

„Где год има српско дете
Венац славе данас плете,
Где се српски пише, збори
Тамо свећа данас гори.
Где су српске цркве, школе,

Данас Српчад Бога моле,

Да им пружи руку свету,
Да достигну жељну мету.

Славе деца школску славу
Царског сина – Светог Саву.
Лица су им пуна миља,
Јер Светац их благосиља.“

 

      Нисам добио аплауз али сам сигурно хиљаду пута помилован или пољубљен по челу. Не сећам се како сам сишао са стола али знам да од тог тренутка за своју баку нисам био више само обично дете, већ  неко…………………….. и ето, том стазом корачам и данас и рецитујем баш као и тад из срца.

_DSC9435 copy

Мирослав Љ Ранковић

cropped-204070295_10221439031985412_5714180680533285048_n.jpg

На месту пољупца река

Знам да ћу те срести

Можда на ушћу

На месту пољупца река

Можда у једном меком заласку сунца

Знам, да ћу те срести

И гутати те погледом

Очи, усне,врат

Памет

Ћутаћу

Јер кад волим

Ћутим

Слушам и упијам

Светло

Из тебе

37312671_10213329606454842_738146913580220416_n

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Мирослав Љ Ранковић

cropped-204070295_10221439031985412_5714180680533285048_n.jpg

Неколико стихова

Два таласа

рођена у истом океану

саткана од снова

пловила су

издижући и спуштајући се

испод хоризонта

у времену које је текло.

Били су удаљени

а у неколико наврата јако близу један другог

и све тако до трена

у коме су постали једно

утапајући себе у снове.

 

11850517_817007905085650_3909931441127037939_o_817007905085650

 

Мирослав Љ Ранковић

cropped-204070295_10221439031985412_5714180680533285048_n.jpg

Негде далеко међу звездама записано је у једну среду

Негде далеко међу звездама записано је у једну среду да је мирис њене косе помиловао извесног………….и да су потекли стихови из његовог срца уливши се убрзо у дрхтаје струна гитаре који су одлазили у таласима и грлили становнике града у граду који баш никад не спава. Чудан је то град, чудни су то таласи нарочито када се измешају са таласима Дунава који од одласка мора Панонског милује лађе и обале заједно са дахом истока ког доноси Кошава додирујући све оне који крај њега ходају онако дубоко замишљени и сами у ноћи. Понеко од  замишљених застане и ослушне тај чудесни мирис опијајући се лепотом трена вреднијег од прохујалих  година. Поглед им одлута у дубине плишаног неба са ког светлуцају светови док се љуљају на таласима стварајући чаролију познату нам под именом љубав и скидајући копрену иза које се појављује вољени лик.  Од тог трена све је лакше и лепше, чулније и милије без обзира на даљину јер храбост превазилази сваку силу и димензију……

Поштовани пријатељи

У Земуну овако свакодневно бива јер град у граду никада не снива……

 

Мирослав Љ Ранковић

37312671_10213329606454842_738146913580220416_n