Предратнe Београдске књижаре – за веровали или не?

Давне 1935. године  у Београду је живело 290000 становника што је пет  зарез пет  пута мање него данас. За веровали или не је да је баш те године у Београду било   162 књижаре или бар два пута више него данас.

Највећа књижара тог доба је била Геце Кона која је издавала и продавала уџбенике. Књиге за народ највише је продавала књижара Томе Јовановића и Вујића, популарне књижара „Славија“ а техничке „књижара Божидара В Сујића. Архивски подаци кажу да је од свих најбоља била антикварница  „Доситеј Обрадовић“ коју је водио Драгослав М Петковић. Антикварницу пуну вредних књига редовно су посећивали тадашњи интелектуалци и људи од угледа.  Подаци кажу да је најкултурнији књижар тог доба био С.Б.Цвијановић који је пре свих водио рачуна о културној вредности књиге.

Већина тадашњих књижара издавала је каталоге. Најопремљенији били су Цвијановићеви а најпрегледнији антикварни. Највећи број каталога кажу да је издао Геца Кон а ја сам неколико пута на разним сајмовима антиквитета имао прилику да уживам у њиховој лепоти и мирису хартије.

Највећи сајам књига до другог рата у Београду је одржан 1930, године. Подаци кажу да је попуст износио 50%  а највећа атракција књижара на точковима која је обилазила тадашњу варош.

1932, године  поводом прославе стогодишњице  штампања прве књиге у Србији Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузурић“ заједно са издавачима приредило је „Дане књиге“ популаризујући лепоту књиге.

Многи од Вас су као и ја наследили сачуване књиге од својих предака купљене баш у том периоду. На књигама које сам наследио видни су трагови времена, читања и људи који су то чинили. У једној сам пронашао обележивач са потписом мог прадеде а у другој трагове пера испод реченице која је изјављивала љубав. Имам и неколико посвећених песмарица  и неколико каталога са тада популарним француским романима у којима је изјава љубави описивана на неколико десетина страница  и по некад уживам читајући и посматрајући их.

На крају не могу а да се не запитам колико ће књижара бити у Београду за десет година?

Надам се више него данас?

cropped-20622311_10210783457162701_653765793394715131_n.jpg

 

 

 

 

 

Мирослав Љ Ранковић

Неко ко мисли другачије

cropped-slj-1.jpg

013

Праменови коса Водених Вила

Пре много дугих  миленијума  Земун и Београд  је прекривало Панонско море. Легенде говоре да је било велико и моћно, прекривено таласима и проткано праменовима коса Водених Вила. Биле су велике и моћне и заљубљене у таласе који су љубили Калемегдански брег све хрлећи ка јутарњем сунцу и ветру који је доносио свежину са далеког истока. Један од праменова пружао се ка западу, куда данас тече велики Дунав а други крај Гардоша, Ћуковца и Калварије, ка југу, куда је одмах по повлачењу мора потекла Сава.С`временом Дунав је све више грлио Земун а Сава се одмицала ка Београду стварајући  равницу коју су много векова касније населили људи. Тло је било прошарано заосталим водама, трском и врбацима. Било је потребно много векова љубави и вере да се исуши и прилагоди грађевинама које су испунили осмеси душа које га саздаше, за нас који смо дошли и оне који ће долазити са временом. Водене Виле су све време помагале градитељима онако у тајности извирући само ноћу када застане ветар а спусти се магла. Тако је и данас. Могу их видети само они чистог срца који у ноћи обојеној маглинама свемирских дуга шетају крај Дунава и Саве.Препознаће их по пируетама изнад воде и мирису цветова црвених врба ………………………………… или у ниском облаку тик изнад воде…………………………………………..

Мирослав Љ Ранковић

cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg

29750078_1603142256472207_2105127678549607615_o

Између хиљаде страница историје која нас спаја заједно са људима

Усидрени у Земуну на Гардошком брегу а погледом на панорами Београда у даљини. Између хиљаде страница историје која нас спаја заједно са људима које ни царства нису могла да раздвоје. Близина је стварала прилику за интерес који су само ретки пропуштали и све тако пружајући се у недоглед.

Данас је Земун само градска општина без слуха како у градској тако и општинској власти за  потребе његових становника. Њихов императив је апсолутна послушност интересима челника партије а не слушање и ангажовање оних који пре свега воле. Овај поглед открива лепоту пре свега положаја оба ентитета и пејзажа а скрива огромне саобраћајне и урбанистичке проблеме. Превише возила, премало паркинга, преуске улице, неадекватно регулисан саобраћај, превише смога, премало стрпљења, улагања у погрешне пројекте, дивљање модерних инвеститора свакодневно све више загорчавају живот.

Уместо да град прилагођавају житељима они то чине према туристима и тако већ годинама.

Намеће се питање докле? Докле год већина не схвати да на изборима треба кандидовати стручне а не послушне! Докле год партијска припадност не оде у заборав а њено место заслужи стручна и људска и докле год лицемерје и криминал не буду осуђени и изопштени.

До тада остаје нам вера, љубав и нада па и у боље сутра…………….

 

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

9

У летњој вечери када небо поприми ватрене боје……………………..

У летњој вечери када небо поприми ватрене боје заљубљени чије очи упијају благодетно светло на самој линији хоризонта могу угледати усне вољене. Понеко сасвим чистог срца може их и окусити сопственим  ма колико били удаљени. Овај феномен траје колико и свет, од настанка. Ретки чаробњаци га описују попут чуда коме су присуствовали и препоручују онима које простор раздваја јер за разлику од простора време је исто ма где били и спојиво љубављу.

Поштовани пријатељи сигуран сам да познајете много заљубљених које простор раздваја. Испричајте им ову легенду и уживајте у њиховој срећи. Знаћете да су се усне додирнуле по сузи која ће канути из левог ока и срећи која ће им исијавати из очију………………………..

 

Мирослав Љ Ранковић

cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg

32953080_1649491451837287_4180715389195386880_o

Европске вредности данас

Поштовани пријатељи

Превише често протеклих година се у свим медијима провлачи израт “Европске вредности”. Не могу а да не приметим да многи о овом појму не размишљају и доживљавају га баш као што им је сервиран: као нешто добро и лепо а и вредно. На жалост није ништа од тога.

Европа преко сто година фаворизује вишеструке стандарде и покорава мале народе чинећи од њих јефтину и покорну радну снагу. Једна правила важе за велику Немачку и Француску а сасвим другачија за све остале. Брегзит је чист доказ дешавања након схватања Британске владе да више није у стању да се у систему европских вредности избори за сопствени статус који би омогућио ширење тржишта и већу зараду за своје бизнисмене. Далеко гора ситуација је код осталих стим што немају снаге да се упусте у борбу против виртуелног Голијата који своју величину гради мутећи воду и искривљујући истину, историју и разум. Мали број лидера још мањих европских земаља који покушава да сачува национални идентитет трпи критике и мноштво других непријатности. Зарад чега? Зарад брисања историјских чињеница и довођења свих осталих у заблуду!

Сви који пишу на ову тему бивају проглашени за евроскептике. Сигурно ће и мене прогласити. Најискреније бићу још поноснији! Немам страха од њих и поносно на неки сасвим чудан начин говорим и пишем у духу светог владике Николаја Велимировића, Аве Јустина Поповића и свих оних који су прозрели Европу пре док је градила доктрину чији смо сведоци данас. Крим, Украјина, Шпанија, Каталонија, Косово и Метохија…………………………………………..уз кратко листање историјских чињеница потврђују све предходно написано. Разлике у сатницама, правима и условима запослења радника из различитих кругова прикључења такође потврђују све то.

Шта даље? Неговати сопствену културну и историјску баштину, веру и наду. Сачувати природне ресурсе, здраву храну и свест! Волети! И на крају помолити се Богу да ове муке што пре престану! Помолити се за здравље и памет и слободу сваког човека ма које националности био и добро отворити очи!

Говорите драги пријатељи слободно о нашим вредностима: поштењу, љубави, вери, породици, деци водама, земљи………………………………………………………………не престајте говорити јер кад тад истина ће победити……………

Мирослав Љ Ранковић

Неко ко мисли другачије

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

20190501_095837 (1)

Белешка из садашњости

Протутњаше колоне са заставама градом ког волим. Још увек одјекују гласови са разгласа. Ни Кошава им ништа не може. Надам се да ће их песак из Сахаре са кишом спрати из ваздуха? Можда и из етра?Ко зна?

Од када пратим дешавања на овим просторима и историју, а пратим одавно не памтим безумније време. С`једне стране опозиција са пуно предводника а са друге власт са једним, неприкосновеним који се за све, баш све пита. Са треће стране…………..да са треће стране оста народ. Грађани, сељаци, висока и ниска интелигенција и сви они који би да живе и раде. Који би да воле и буду вољени, да стичу, граде, уче па и моле…………………Неприметни су. Неприметни и позицији и опозицији изузев у ситуацијама у којима би и једни и други да их на пречац придобију за њихов пут. Узалуд. Узалуд их буде. Узалуд, јер када се они пробуде а пробудиће се,  Србија ће бити сасвим другачија и нова. Лустрирана, умивена и опрана од мириса прошлости јер ће и сада сасвим сигурно постати прошло. Не знам кад? Можда не знам ни где али знам да хоће. Надам се да ће неко бритке памети успети да народу пренесе поуку да не дозволи да се понови као што се понављало и понављало. Јова Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Војислав Илић, Владислав Петковић Дис записаше поуке. Џаба. И они што их прочиташе не учинише ништа. Све је овде исто. Позиција, опозиција и та трећа страна којој са поносом припадам. Не мирим се и никада нећу да постајемо тржиште јефтине радне снаге, необразованих или дуално образованих радника, беземљаши и они који пристају да Метохија и Косово буду држава. Да црква ћути као и сви остали ………………….. Да забораве пет вековна звона буне, историју пре тога па и после. Не схватам како Немачка  условљава и ко признаје њен аутортитет након Великог и другог рата? Заиста. Не схватам. Не схватам како неко може да посматра затирање хиљаде храмова, манастира, црквишта и гробаља? Да ли је то дрскост? Можда горе од ње? Сигурно јесте.Ко то поштавани пријатељи и по коју цену може да живи и рађа на туђем гробљу?

А трећа страна ћути.Не гледа телевизију, не чита новине, не слуша вести на радиу. Ћути јер нема стомак за неистине и полуистине, нема никог ко ће је саслушати и нема  ни на изборима  за кога да гласа. Нема јер види, чује, јер размишља. И тако деценијама већ………..

Не могу а да се поново не запитам докле?

DSCF3590

Мирослав Љ Ранковић

Неко ко мисли другачије

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

Стари занати – Шеширџија

Поштовани пријатељи

До пре педесетак година било је немогуће срести гологлаву особу. Господа су носила шешире а радници и ученици капе. Даме такође. Кишобрана је било још од доба Моше Аврама ( XIX век) али за разлику од шешира нису били обавезни део гардеробе. У то доба Београд је обиловао шеширџијским и капаџијским радњама.Само у Балканској улици их је до скоро било неколико. Један од последњих који је радњу и занат наслеђивао генерацијама је “Анђелковић” који је и начин израде шешира поделио са нама у једној “Ноћи Музеја” пре неколико година. Читав процес израде шешира сам описао у роману “Сара” поможући својој јунакињи да на савремено модно тржиште изађе додајући детаљ неспорне елеганције.

Изашла је нешто раније из ризнице знања.  Лаганим ходом преко Славије и улице Кнеза Милоша пролазећи поред парка Мањеж стиже све до почетка Балканске улице. Ходала је полако пажљиво загледајући  излоге. Ушла је у један старински на чијем је стаклу стајао једва видљив натпис ” Шеширџија”.

Добар дан, изволите! Изговорио је прилично крупан продавац.

Добар дан и Вама! Желела бих  да  разговарам  са  мајстором или газдом.

Изволите, ја обављам и једну и другу дужност.

Драго ми је. Зовем се Сара Константиновић. Ја сам историчар уметности и бавим се креирањем одеће. Желела бих да купим неколико модела дамских шешира какви су ношени двадесетих година прошлог века.

Такве шешире млада дамо немам у понуди као ни остали који се баве овим занатом. Мислим да их не прааве ни кинези који убише све што се зове занатом у овој земљи. Уколико сте спремни да чекате и платите, наравно направићу их за Вас. Срећом, ја сам пета ген-ерација у овом послу и сачувао сам калупе свог пра пра деде који је  започео шеширџијски занат.

Наравно, да ћу Вам платити али бих волела да видим калупе и уколико је могуће присуствујем изради?

Показаћу Вам калупе, изволите поћи за мном. Мајстор је поведе иза завесе па низ ходник до једне веће дворишне просторије киселог мириса. У просторији је радила млађа мушка особа. 

Сине замени ме у радњи а ја ћу са госпођицом да покушам да направим један шешир.

Просторија је била окружена полицама на којима су стајали материјали, дрвени калупи и направљени шешири. На средини просторије стајао је велики дрвени сто на коме је био решо са скоро кипућом течношћу боје пепела. Мајстор дугачким рукама  са  једне  од  горњих  полица, извади дрвени калуп облика звона.

 –Ево Госпођице ово је један од калупа. Величина је стандардна и за данашње време и делује веће али због косе. Имам и нешто беж чоје па могу да Вам демонстр-ирам израду.

Радујем се, верујте!

Па када се радујете гледајте! У овом лонцу се налази тајни састојак растворен у води. У њега ћу умочити пр-едходно искројено парче чоје.

Мајстор је развио чоју и оцртао три облика слоб-одном руком гледајући у скоро избледели цртеж на калупу. Вешто их је исекао маказама сличним које је она наследила од баке. Навукао је на руке дубоке гумене рукавице и спустио чоју у лонац из кога је испааравала течност.

Све Вам је у осећају. Под прстима и рукавицом тачно осетим тренутак када је кувана.

У међувремену је расклопио калуп за кога се исп-оставило да је дводелни и да има и метални стезач очигледно кован од гвожђа.

Ево сад је време!

Извукао је комад чоје, исцедио га хитрим покретима руку, поставио преко доњег и навукао горњи калуп. Из платна је излазила пара стварајући облачиће изнад њихових глава. Мајстор је узео закривљени нож и вештим покретима обсекао материјал који  је прелазио преко  калупа.  Поново  је посегнуо ка полици и узео још два слична калупа. Отворио их и поновио поступак са кувањем чоје и затварањем калупа.

Реците ми од када се бавите креирањем?

Од прошле године. Знате вратила сам се из Канаде где су ме одвели када сам била дете. Сад живим у бакином стану и издржавам себе продајући своје креације ван граница ове земље. На почетку сам.  Надам се да ће ми Ваши шешири улепшати креације!

Верујте да једва чекам да радим. Погледајте сад.

Отворио је калуп и извукао први шешир. Био је предивног облика. Сара је стајала непомична са осм-ехом на лицу.

Сад ћу прошити ивицу.

Сео је за машину сличну Сариној, заменио конац поставивши калем боје крема као и мали калем испод плоче. Брзо је опшио ивицу шешира вешто мак-азама секући крајеве. Из кутије поред машине узео је траку нешто тамније нијансе, одмерио, забележио оловком и зашио. Навукао је на шешир а од другог комада направио цвет који је иглом зашио за траку па за шешир.

Изволите, пробајте!

Сара је нежно сакупила косу и ставила шешир. Мајстор је принео огледало гледајући благост њеног  осмеха.  Сара  се  окретала  дивила  и додиривала чоју а мајстор је завршио и преостала два. Одушевљење је би било све веће.

Надам се да сте задовољни?

Веома, чак одушевљена! Да ли имате и других боја?

Видите на полици. Могу наравно и да набавим само ми дајте коју желите и будите стрпљиви. Чоју набављам из Турске зато што је овде више нико не ради. Остале су ми само мале залихе.

Наравно! Даћу Вам боје које желим а Ви ми молим Вас реците цену да Вам платим за ова три.

Сматрајте да сте платили Вашим интересовањем. За следеће моделе видећемо колико ће коштати материјал а ја ћу Вам наплатити десет евра по шеширу који изра-дим. Надам се да Вам цена одговара?

Наравно, а ви молим Вас, наплатите свој рад.

Рекох Вам већ сте ми платили! Па ово није Канада, већ Србија у којој је некада нешто немогуће платити новцем!

Хвала Вам!

Запаковаћу Вам шешире а и поклонићу Вам једну кутиију од пресованог картона. Изволите. Она је једини правилни начин за чување. Штити их од прашине.

Хвала Вам! Ја ћу доћи за неколико дана са бројем потребних шешира и бојама.

Изволите, радоваћу се поново! …………………………………”  ( одломак из романа Ранковић Љ Мирослава “Сара“”)

cropped-20622311_10210783457162701_653765793394715131_n.jpg

 

cropped-slj-1.jpg

Мирослав Љ Ранковић

неко ко мисли другачије

37 36 35 34 33 32 31 30 29 28 27 26 25 24 23 22 21 20 19 18 17 16 15 14 13 12 11 10 9 8 7 6 5 4 3 2 1

39

 

 

 

 

 

 

 

ЗЕМУН – ГРАД ЉУБАВИ

Вековни Град познат по алсима, крововима, брду, кајакашима, спортистима, занатлијама, трговцима и проводу. Изузетно леп ако га посматрате у вече док своју лепоту разлива по таласима Дунава који га љуби. У њему је још могуће слушати тишину и чути звекет тањира кроз отворене прозоре кућа. Једини град који још увек опстаје пред налетом модерних архитеката који зидају челиком и стаклом материјализујући своје визије будућности уз потпуно непознавање прошлости заборављајући на меру душе човека.
Једино су његови становници увек само Земунци. Немају другу припадност. Не занима их. Од 1934. године држава игнорише да је Земун био и остао град за све који живе у њему.
Град стверен од чежње и мудрости свих нација и вера које су га вековима насељавале и градиле препуштајући своју судбину његовој и судбини својих суграђана.
На Земунским крововима још увек је могуће видети уредне голубарнике и јата како их надлећу. Његови чамци се још увек граде од дрвета чистом љубављу за водом и брижљиво негују. Место у које су деценијама Београђани стидљиво долазили у провод који им је распаљивао срца и разгаљивао душу.
Град саграђен руком зидара који су опеку и камен везивали малтером и чистом љубављу. Још увек је могуће видети стотине фасадних украса како пркосе времену подсећајући на љубав којом су саграђени па чак и један сегмент зида који је чувао Контумац.
Земун је и град цвећа засађеног у земљу, саксије, жардињере и туфнасте лонце. Током пролећа, лета и доброг дела јесени обавијен је слаткастим мирисом мушкатли. Правим а не пластичним цвећем.
Земун је и град великих љубави од којих су многе крунисане браком који траје колико и љубавници. Земун је једини Град чији су становници сасвим несвесно распоредили куће да из ваздуха пут који их раздваја и повезује има облик срца.
Земун је град који има круну-Гардош. У њега ни данас не долази свако, већ само онај способан да воли и буде вољен.
Надам се да га и Ви доживљавате као и ја? Као град љубави!

Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

37312671_10213329606454842_738146913580220416_n