Колумне – Страна 2

Портрет у електронским медијима и мрежама

Захваљујући величанственом развоју технологије, масовности производње и употребе фото-апарат је постао доступан широким масама за фотографисање, често без потребе за било каквом дорадом и објављивање пре свега на електронским платформама. Процес снимања је поједностављен и аутоматизован до мере да се кориснику активност своди на кадрирање и притискивање тастера. Заиста исзузетна корист за све који желе да овековече простор и особе у времену па тако постану хроничари догађаја.

Дакле фотографисањем данас се може бавити свако са успехом који гарантује знање о снимању, обради фотографије и лично познавање естетике. На жалост већина таквих фотографа се учи на сопственим грешкама занемарујући доступну литературу, туторијале и електронске чланке што за последицу има поплаву изузетно лоших фотографија, портрета који не личе на себе и посматрачу не нуде ништа сем запрепашћења. Видан је и утицај таблоидних медија који публикују „смешне“ фотографије у жељи да обесмисле особе који су им предмет кампање.

Причу ћу почети портретом за који већина мисли да је фотографија главе која испуњава цео кадар? Портрет је јасна фотографија лица или особе (једног или множине) чији је циљ да прикаже јасан израз особе или особа које снимамо. Он може бити у пози или спонтан, обрађен или сиров али свакако треба да прикаже особу у природном ставу а ретко у покрету. За снимање портрета осим познавања естетских норми потребно је промислити о сцени, особи или особама те предвидети њихове потребе, циљ фотографисања и изабрати тренутак у коме су особе у ставу а не покрету те фотографисати. Од пресудне важности је процена светла у односу на особе и одређивање експозиције. Под претпоставком да се снима телефоном прескочићу причу о објектвивима. Након снимања више снимака потребно их је пажљиво прегледати те извршити бар аутоматске корекције контраста, боје и кадра тежећи златном пресеку. Тек тад уколико је сниматељ задовољан може да размисли о објављивању фотографије у електронским медијима које неће коштати материјално али свакако може особе са фотографије па и њега да и те како кошта нематеријално у смислу наношења велике штете угледу.

Како би се избегле наведене појаве предлажем сваком ко фотографише да се стално едукује почев од области фотографије па до историје уметности и сликарства у коме је обиље врхунских портрета који могу бити узор за даљи рад иако је разлика само у техници и врсти светла.

Снимајте тако да будете поносни на задовољство фотографисаних особа које ћете приказати у најбољем светлу. Снимајте тако да особа коју фотографишете не примети ваше присуство јер ће једино тако бити природна и опуштена. Снимајте фокусирајући се на лепоту и евентуално покрет који ће описати радњу. Интервенишите на снимку само када сте у стању да коригујете детаље који одвлаче пажњу посматрача са фокуса и ни за живу главу не објављујте неуспеле фотографије, не због вас већ да неби повредили особу коју фотографишете. Заборавите да постоје „свадбарски фотографи“ јер то што они чине није уметност ка којој нормални теже.

У нади да ћете сваки дан постајати све бољи фотографи

Мирослав Љ Ранковић

У летњој вечери када небо поприми ватрене боје……………………..

У летњој вечери када небо поприми ватрене боје заљубљени чије очи упијају благодетно светло на самој линији хоризонта могу угледати усне вољене. Понеко сасвим чистог срца може их и окусити сопственим ма колико били удаљени. Овај феномен траје колико и свет, од настанка. Ретки чаробњаци га описују попут чуда коме су присуствовали и препоручују онима које простор раздваја јер за разлику од простора време је исто ма где били и спојиво љубављу.

Поштовани пријатељи сигуран сам да познајете много заљубљених које простор раздваја. Испричајте им ову легенду и уживајте у њиховој срећи. Знаћете да су се усне додирнуле по сузи која ће канути из левог ока и срећи која ће им исијавати из очију………………………..

Мирослав Љ Ранковић

Земунска љубавна стаза

Поштовани пријатељи
Пре много зима и лета од једног слободан сам рећи чаробњака овдашњег сазнао сам за постојање љубавне стазе. Говорио је о њој све цаклећи очима иако је био у дубокој старости. Причу је чуо од свог учитеља и проверио ходајући љубавном стазом са својм изабраницом небројено пута. Стаза је делотворна од раног јутра у коме нежни сунчеви зраци пољубе Кулу па све док њена сенка не помилује звоник Николајевске цркве. Најбитније је закорачити на њу са старог степеништа које се са платоа Куле спушта ка Високој улици. Изабрану особу треба пустити да ужива у погледу и мирису који са Дунава обавија брег па чак и да сама одабере стазу којом ћете се спустити све до угла Синђелићеве и Његошеве улице на коме ће Вас сачекати стари бунар са великим точком. Иако га је зуб времена са људском небригом исцртао дубоким рељефом још увек је делотворан. Довољно је да на њега спустите руку док посматрате изабраницу Вашег срца или обрнуто и чаролија ће се десити…………………….Спојиће Вас за обичне смртнике невидљива сила допуштајући љубави да цвета………………….и све тако поштовани пријатељи до краја времена………………………….
Надам се да ову тајну нећете злоупотребити и да ћете је пренети неком чистог срца како би наставила свој пут усрећујући оне који за то нису сами имали времена и смисла?

Легенду записао
Миросла Љ Ранковић

37349375_10213329924742799_2335871496401977344_n

ЗЕМУН – ГРАД ЉУБАВИ

Вековни Град познат по алсима, крововима, брду, кајакашима, спортистима, занатлијама, трговцима и проводу. Изузетно леп ако га посматрате у вече док своју лепоту разлива по таласима Дунава који га љуби. У њему је још могуће слушати тишину и чути звекет тањира кроз отворене прозоре кућа. Једини град који још увек опстаје пред налетом модерних архитеката који зидају челиком и стаклом материјализујући своје визије будућности уз потпуно непознавање прошлости заборављајући на меру душе човека.
Једино су његови становници увек само Земунци. Немају другу припадност. Не занима их. Од 1934. године држава игнорише да је Земун био и остао град за све који живе у њему.
Град стверен од чежње и мудрости свих нација и вера које су га вековима насељавале и градиле препуштајући своју судбину његовој и судбини својих суграђана.
На Земунским крововима још увек је могуће видети уредне голубарнике и јата како их надлећу. Његови чамци се још увек граде од дрвета чистом љубављу за водом и брижљиво негују. Место у које су деценијама Београђани стидљиво долазили у провод који им је распаљивао срца и разгаљивао душу.
Град саграђен руком зидара који су опеку и камен везивали малтером и чистом љубављу. Још увек је могуће видети стотине фасадних украса како пркосе времену подсећајући на љубав којом су саграђени па чак и један сегмент зида који је чувао Контумац.
Земун је и град цвећа засађеног у земљу, саксије, жардињере и туфнасте лонце. Током пролећа, лета и доброг дела јесени обавијен је слаткастим мирисом мушкатли. Правим а не пластичним цвећем.
Земун је и град великих љубави од којих су многе крунисане браком који траје колико и љубавници. Земун је једини Град чији су становници сасвим несвесно распоредили куће да из ваздуха пут који их раздваја и повезује има облик срца.
Земун је град који има круну-Гардош. У њега ни данас не долази свако, већ само онај способан да воли и буде вољен.
Надам се да га и Ви доживљавате као и ја? Као град љубави!

Мирослав Љ Ранковић

ЗЕМУНСКИ БУНАРИ СПОМЕН ЉУБАВИ И ДАВНИХ ВРЕМЕНА

Да којим случајем постоји времеплов повели би Вас на путовање на сам крај 19, века, у живахан град саздан од љубави, град Земун. Шетали би заједно са Вама и уживали у погледу. Чудили би се Вама и запиткивали природу у жељи да сазнамо шта се у међувремену десило са њом?
Замислите поштовани слободни смо рећи пријатељи да угледате како тадашњи Земунци захватају воду ведром из Дунава, за који сећања кажу да је био плављи, и да је односе до својих кућа. Њу уз кишницу и воду банарица (плитких бунара) користе за кување, прање па чак након таложења и за пиће?! И све тако до хиљадуосамстотинадеведесет и неке….до часа у ком земунски добошар (ондашњи водитељ информативног програма) на раскрсницама улица не објави да градски физикус, лекар задужен за јавно здравље, Сава Недељковић забрањује да се дунавска вода користи за пиће. То је био једини начин да се спрече болести које су се преносиле прљавом и зараженом водом а бар је Земун у то доба памтио велике епидемије нарочито после честих и разорних полава.
На срећу тадашњи градски оци упознати са снабдевањем водом у суседном Банату заједно са напредним трговцима и занатлијама ангажују предузимача Ној-Шлос из Вршца који буши први бунар у дворишту стилске једноспратнице Земунске штедионице која је двориште делила са хотелом „Гранд“. Увидевши квалитет бистре и хладне воде 1896, године купују гарнитуру за бушење и ангажују инжењера Драгутина Крапуса који са неколико радника отпочиње бушење бунара. Први је изведен у парку са цевима пречника 62мм до дубине од 31 метра и све тако поштовани пријатељи још 144 пута. Монтирани су надземни делови са великим точком, решетке и високе луле. Град је просперирао као и ондашњи лекари који су превенцијом подигли ниво здравља. Бунари постају обавезна свратишта за све, чак омиљена јер се уз бистру воду добијао по који савет, вест или воћка из оближњег дворишта. Крај појединих попут печурака ничу и клупе за одмор а крај њих и многе љубави које су наставиле свој живот заједно несвесни места на којима су отпочеле.
Да би сачували од заборава свега неколико бунара који су запуштени покрећемо ову акцију у вери да ћете нам се придружити и заједно са нама учествовати у њиховој обнови како би сачували спомен на једно време и низ генерација којима дугујемо бар спомен.

Mирослав Љ Ранковић