Не тако давно у нашем Српском народу постојало је неколико обичаја на које су баш сви били поносни. Страни путници намерници чудили су се сазнавајући на свом путу за њих. Многи су се дивили и у дивљењу спознавали величину и непобедивост народа све захваљујући љубави и брзи које су везивале народ чувајући их и осветљавајући пут ка времену које је долазило.
Поштовани читаоци сигуран сам да погађате. Писаћу Вам о „Моби“ –чудесном обичају сабирања у послу и стварању. Некад неразвијена Србија, без добрих путева и квалитетних зграда почивала је на физичком и занатском раду. Породице су биле дакако бројније него данас, сложније као и села, варошице и градови. Привреда је почивала на пољопривреди. Куће и остале зграде које су чиниле домаћинство су се градиле а ретко куповале. Домаћин намеран да сагради кућу куповао је грађу (ако није имао своју шуму) и цреп и прозоре. Копање темеља, зидање и све остале радове обављао је са члановим своје породице и својим комшијама и фамилијом. Једина обавеза коју је имао била је да припреми ручак и да се већ у следећој моби одазове оном коме је била потребна помоћ. Градили су у доба кад је било сасвим мало пољских радова или када је била нужда. Радили су са осмехом поносни да ће њихов рођак или комшија добити кров над главом. Биле су то грађевине с`душом, грађевине саткане од сабране љубави.
Мобе су биле честе и приликом пољских радова, израде путева или задружних зграда у којима су трговали, чували летину, учили децу или играли уз звуке свирале или других инструмената на сеоским преславама и славама.
Мобе још увек нису нестале. Има их далеко мање него пре. Чувају их Срби чисте душе и великог срца. Чувају их наши Монаси. Чувају их и предања па и ова прича потакнута причом једне Маје……………….
Мирослав Љ Ранковић