Богојављенска ноћ

Крстовданска ноћ је протекла у љубавном жару Београдских ветрова. Прожимали су своје праменове милујући облаке који су летели са југа. Прихватали су пахуље у знак најаве родног лета и посипали их претварајући град у бајку. Заиста је тако изгледао са свим траговима који су откривали путање његових житеља. Усамљене скулптуре су добиле ново бело рухо као и дрвеће. Град се лагано будио дозвољавајући зори да открије хоризонт који се стопио са тлом. Једино су реке усталасале своја огледала претварајући се у слику космоса у којој су пахуље биле звезде. Посматрајући њихове маглине осећајући додир могуће је на трен отпловити у прве дане настанка. Заљубљени имају нарочит дар да у таквим сценама учествују уживајући. Заиста је Београд бајка чак и за Принцезе које нежним корацима исписују његову поему. Сјај њихових очију на далеко се види а и осећа. Уколико је усмерен ка облацима моћан је да их истопи пуштајући зраке сунца да милују оне које воле. Можда је и то разлог што се баш следеће, Богојављенске  ноћи небо над  Београдом отвара  на  трен  довољан  да жеља одлети  међу звезде које ће пошиљаоца обасјати чистом љубављу. Ноћ у којој ће сваки становник  ове вароши с`вером гледати у небо.

Ја ћу сигурно ноћас гледати у небо ка јединственој звезди коју волим а уверен сам да ће те је и Ви пронаћи уколико се усудите.

Потребна Вам је само чиста љубав!

 

Мирослав Љ Ранковић

22308954_545660122445556_6839127353927274942_n

 

Свети Никола

Драга децо пре Вас су калдрмом београдске вароши шетала многа деца. Играли су се, учили, радили, читали, писали, певали и волели постајући добри и људи од части. Живели су баш онако као и њихови суседи а они баш као и време. Оно је заиста одрђивало много тога па су његове године називали кризним, лепим и богатим. Понеке године су биле ратне а понеке и родне. Баш све их је преживео народ живећи за децу и верујући у срећнију будућност.

Варошке породице биле су свакодн-евно окупљене око скромне трпезе и пећи у кухињи која се стално ложила. Разго-варали су и учили једни од других. Ко зна колико је само песама и прича сачувано и пренето разговором под светлом петролејке или свеће? Свака на тај начин испричана прича или изрецитована песма урезивала се право у срце сваког слушаоца па је могла да се понови безброј пута пружајући и другима шансу да исто учине.

Празника је било исто колико и данас али је радости било чини ми се много више. Сви су се радовали посети рођака и пријатеља и нешто богатијој трпези која је била у складу са годинама са почетка приче. Најлепши део сваког празника је било весеље, смех и љубав која је просто пленила сваког становника тада мале београдске вароши.

Поклони су били ретки али потребни. Поклањали су ципелице, капуте, капе па и рукавице. Ретка су била деца која су на поклон добијала играчке. Њих су правили најчешће сопственим ручицама по пројекту сопствене маште. Били су украшени идејама добронамерних другова и другарица. Заиста су такве играчке биле веома лепе и здраве јер су их правили од материјала са које су свакодневно користили.

Постојао један дан односно једна београдска ноћ у којој је баш свако дете добијало поклон. Ни једно дете до сада није успело да види дародавца јер је долазио у доба када је сан владао читавим градом. Била је то зимска ноћ светог Николе у којој је стизао да уђе баш кроз сваки оџак и у дечију чарапицу или на оделце остави поклон који ће им зацаклити очи и развући осмех. Била је то ноћ у којој се награђивала доброта детета и стварао мотив да буде још вредније и боље.

Јутро је доносило радост због поклона и тугу због сна који је савладао дете па није успело да види светог Николу како доноси поклоне. Помешана осећања у једном јутру баш као и низови осталих која ће искусити у животу.

Ако у својој топлој соби окупите породицу и испричате ову причу загрли-ћете их сопственим гласом пружајући нити право из срца  и остварити везу са генерацијама које су живеле и које ће живети овде. Сећање на светог Николу можда право кроз оџак или отвор за вентилацију у његовој ноћи донесе поклоне и подсети Вас на време када су ваши родитељи и родитељи њихових родитеља били деца. Са њима ће Вас будите сигурни повезати узвишено осећање радости које је ништа друго него последица љубави коју су те старе генерације усмериле ка Вама који сте долазили. Урадите баш исто то генерацијама које ће доћи после Вас!

Мирослав Љ Ранковић

22308954_545660122445556_6839127353927274942_n

 

 

Земун – град створен од мудрости и чежње својих становника

Вековни град познат по алсима, крововима, брду, кајакашима, спортистима, занатлијама, трговцима и проводу. Изузетно леп ако га посматрате у вече док своју лепоту разлива по таласима Дунава који га љуби. У њему је још могуће слушати тишину и чути звекет тањира кроз отворене прозоре кућа. Једини град који још увек опстаје пред налетом модерних архитеката који зидају челиком и стаклом материјализујући своје визије будућности уз потпуно непознавање прошлости забора-вљајући на меру душе човека.

Једино су његови становници увек само Земунци. Немају другу припадност. Не занима их. Од 1945. године држава игнорише да је Земун био и остао град за све који живе у њему.

Град стоверен од чежње и мудрости свих нација и вера које су га вековима насељавале и градиле препуштајући своју судбину његовој и судбини својих суграђана.

На Земунским крововима још увек је могуће видети уредне голубарнике и јата како их надлећу. Његови чамци се још увек граде  од дрвета чистом љубављу за водом и брижљиво негују.

Место у које су деценијама Београђани стидљиво долазили у провод који им је распаљивао срца и разгаљивао душу.

Град саграђен руком зидара који су опеку везивали малтером и чистом љубављу. Још увек је могуће видети стотине фасадних украса како пркосе времену подсећајући на љубав којом су саграђени.

Земун је и град цвећа засађеног у земљу, саксије, жардињере и туфнасте лонце. Током пролећа, лета и доброг дела јесени обавијен је слаткастим мирисом мушкатли. Правим а не пластичним цвећем.

Земун је и град великих љубави од којих су многе крунисане браком који траје колико и љубавници. Земун је једини Град чији су становници сасвим несвесно распоредили куће да из ваздуха пут који их раздваја и повезује има облик срца.

Земун је град који има круну-Гардош. На њега ни данас не долази свако већ само онај способан да воли и буде вољен.

Надам се да га и Ви доживљавате као и ја? Као једини град који нема алтернативу!

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o