Постоји један град загрљен реком који мирише на љубав и цвеће. У њему је још увек могуће уживати у шетњи и цвркуту птица, хуку таласа и миловању ветра. Град на чијим се обалама гнездила и римска флота. Град који је био љубоморно чуван палисадама и шанчевима. Град у ког се улазило кроз скоро заборављене капије које су чували војници. Град Земун.
Некада понос чак и једног царства, силом прилика постао је општина давнашњег велеграда. Залуд. У Земуну чак и природни закони сасвим другачије делују па он већ 84. године живи као град у граду.
Једина сачувана амбијентална целина старог језгра на територији града Београда омогућава посетиоцима да заплове у прошлост и у њој уживају. Веома помажу и данашње кафане, нарочито њихови стални гости који несебично деле предања и легенде. Обавезно ће Вам поменути сада Већ бесмртне: Мику Дабижића и Бранка Најхолда, чије речи још увек претварају историју у љубав. Заиста у Земуну су сви опијени љубављу. Вољени су и воле. Сигуран сам да ће и Ваше срце уздрхтати већ на првом кораку. Довољно је само да закорачите. Можете стајати посматрати, шетати, пливати, веслати или певати ако Вас тонови тамбура измешани са хуком таласа покрену. Можете грлити, љубити и бити без страха ако сте нежни………….јер нежност у Земуну откључава сва срца нарочито у времену данашњем. Цене је даме, деца па чак и аласи-мајстори од струне. Можете посмтрати како се Ваша слика стапа са панорамом Земуна у огледалу Дунава измрешканом ситним таласима и љуљати се на њима у једном од чамаца који ће Вам открити не само нови поглед на Земун већ и на живот нудећи стазу ка срећи.
Чудне су Земунске стазе. Заиста чудне. Има широких, љубавних, стрмих, виоких, уских и поново љубавних. Последње се завршавају крај бунара. Многи су скривени немаром и небригом али још увек имају магисјко дејство на душу и срце. Не брините. Ако довољно дуго шетате сигурно ћете наћи бар на остатке старог бунара и чаролија може да почне. Застаните крај њега и ослушкујте. У трену у коме зачујете сасвим тихи хук воде љубав ће се разлити читавим телом допирући до срца до ког Вам је стало.
Мирослав Љ Ранковић
