Касна јесен у Београд са истока доноси Кошаву, сиве облаке, мраз и кратак дан. Понекад ми се учини и депресију која попут магле заогрне све што се креће. Лако је препознати депресивне. Открива их поглед одлутао у даљину времена прошлости или будућности. Разликују их само нервоза или туга. Нисам ни ја мимо света мада се дисциплиновано борим пре свега са самим собом. Потребна ми је промена и светло на хоризонту. Потребан ми је звук таласа и мекоћа неба изнад њих ма колико сивилом скривали плаветнило. Потребно ми је море и скровиште од туге коју доносе све горе вести на електронским крилима све путујући из неког од извора моћи ка екранима.
Пакујем гардеробу, фотографску опрему и књиге. Заузимају значајан део у мом свету па предњаче и у коферима које смештам у гепек. Кривудам познатим путевима ка југу следећи пукотину у својој свести, остављајући данашњицу онима који су се препустили. Граничари се чуде посматрајући пртљаг и мој осмех. Чуди их и звук таласа измешан са крицима галебова који одјекује из кола. Настављам ка хоризонту без умора. Једино ми очи повремено засузе, нарочито при мимоиласку са фаровима који одлазе одакле ја долазим.
Пролази дан, пролази ноћ, пролази јутро…. Заустављам се крај мале продавнице. Осмехом поздрављам и бирам дарове лета похрањене у тегле, јогурт и комад врелог црног хлеба. Настављам ка обали ка кућици скривеној стенама чије су очи затворене дрвеним капцима. Отварам најпре њих скидајући прашину. Откључавам стару браву и уз шкрипу улазим. Палим плински шпорет и стављам олупану џезву. Скуваћу планински, овде омиљени чај у води напуњеној на планинском извору. Можда ми испере трагове пута?
Мирис дрветаа из старе пећи и топлина ватре дају ми снагу. Седим крај прозора у столици за љуљање и посматрам таласе. Посматрам како се небо огледа у њима. Кроз сивило се пробијају бели праменови. На пучини плови барка без једра. Скоро да видим клатно јарбола како означава његово време. Сад је и моје и време галебова као и бића која роне испод огледала иако нису свесни његовог постојања. Да ли је само човек свестан времена? Зашто скоро ништа људски род није учинио да би боље разумео пролазност? Ако пролази време и ми са њим то сигурно значи да однекуд долазимо. Да ли се враћамо тамо или идемо негде? Да ли наш пролазак и утисци упијени утичу на следеће одредиште. Моја свест може да разматра само овај пут али и да верује да постоји други. Да ли је он коначан? Не знам. Колико тога не могу да знам и да разумем? Разумем да морам да се вратим ту где јесам јер сам због тога и дошао овде где сад јесам.
Тонем у сан. У понор без дна. Не осећам тежину. Лебдим у неким белим облацима које љуља ветар . Изнад мене је плаветнило. Загрлио ме је мирис соли. Осећам је по први пут у хладноћи јутра. Осећам тело и границе удова које протежем. Додајем дрво у пећ и кроз прозор посматрам зору. Сиво је постало црно па дубоко тамно и плаво, попут плиша. Плиш је просветљен црвенилом растварао себе у маглини јутра постајући светло плаво. Заостали облаци лењо су пловили. Зраци светлости су оштро додиривали таласе. Лагано су плесали, лагано попут покрета мојих очију над листовима књиге коју упијам жудећи да из ње покупим мудрост. Мудрост ми је потребнија од хлеба. Да ли? Да ли трагам за мудрошћу која ће ми рећи да сам стигао на место на коме ћууспети да се стопим са временом? И останем? Останем док не наставим даље? Даље ка нечему где ћу ја бити ја без обзира на облик? Прешуштам се. Уживам заиста колико то једно биће може. Посматрам комад дрвета на таласу. Препуштен је потпуно. Незаинтересован за путовање. Можда ће завршити на обали? Можда на пучини? Можда ће се растворити и стопити са морем? Извесна неизвесност. Као и самном.
Запалио сам кандило. Захваљујем се. Можђда се и молим али на тај сасвим чудан начин. У пламену жишка видим своје претке. Многи ликови су ми познати. Пламен им разгрева осмех. Иза њих има још ликова као и иза њих. Смејем се. Чини ми се због Леонарда? Леонарда и трактата о сликарству. Ликови постају обриси без детаља. Блеђи и мање светли. Жалим што ми поглед не допире иза њих. Верујем да бих угледао претке њихових, мојих, наших предака. Не посматрају мене већ нешто горе и смеју се заиста. Радост искрену ни ватра не може сакрити. Радост се рађа из љубави а љубав? У срцу, у телу, у боји јутра, усана и ноћи оног ко верује јер ко верује не ризикује.
Остајем овде. До када? Није битно. До тренутка док већ издигнут не издигнем сопствену свест којом ћу угледати себе онаквог какав јесам. До трена док не усмерим поглед попут мојих и наших предака из искре жишка ка љубави која ће ми исцртати осмех………………
Мирослав Љ Ранковић
