Земља је заиста чудесна планета окружена безбројним звездама у универзуму. Једино место (по нашим заиста скромним сазнањима) насељено бићима која су прожета осећањима и умом. Многа од тих дивних бића су захваљујући искреној љубави и вери успела да одбаце мисаони и терет друштва и да се уздигну са Земље чак до звезда и засветле. Дакако делима које су створили допуштајући им да превазиђу садашњост. Познајем и дивим се делима хиљада воздигнутих земљана почев од великог Николе Тесле па све до Моцарта и данашњих технолошких креатора. Сви они су имали довољно љубави и вере да своју идеју реализују на корист читавог човечанства све време заслепљујући сопствена чула и мисли да их неби скретали са пута, пута који су сами саградили.
Данас, исто као и предходних миленијума свако биће на својим плећима носи мисли. Мисли које се рађају из ништавила. Мисли које им је наметнуло друштво, време или њихови вољени сасвим несвесно. Већина не зна како да безбедно носи мисли које ако се понављају постану терет, понекад претежак, па чак ни да га је могуће скинути са себе и оставити крај пута. Многе филозофије( старе преко 2500. година), религије и наука нуде сасвим успешне начине. За њихово учење потребна је жеља, воља и истрајност чији је плод слобода неоптерећеног ума а последица издизање. Издизање изнад облака мисли који понекад прекрију читаво небо и постану модри и црни натапајући тло сузама. Изнад њих је велико, топло Сунце и диван поглед. Биће које се издигне бива миловано топлином и опчињено погледом ка хоризонтима који се непрестано шире. Ужива у погледу на шарене меке мостове које спајају места на тлу, на шарене дуге, на далеке маглине и јата звезда па и на себе. На себе јер по први пут могу сами себе да сагледају осветљене. За њих прошлост по први пут заиста јесте прошла а за будуће немају времена. Императив постаје чиста љубав ка…………………….нечему својственом сваком понаособ……………
Мирослав Љ Ранковић
