Понекад ми јутро донесе мирис врућег сељачког хлеба помешаног са димом из `лебне фуруне умешеног у маглини која из менталне слике прелази на јаву. Чујем бабине кораке, петла како пева и лишће старог ораха у симфонији природе једног шумадијског, од предака прослеђеног имања.
На лицу ми је осмех којим грлим Пенику и Мазу, два дивна авлијанера, другаре у игри и животу у коме сат служи само за декор старе комоде фарбане бабином руком у дивну пастелну зелену боју чијег се мириса и кутије јако добро сећам.
Зашао сам у године у којима простор и време не ограничавају ум. Слободно путујем на места која изгледа живе дубоко у мом срцу. Нису ми више потребни километри вожње већ само мрва мира огледана у нечињењу других. Занимљива зрелост закуца на врата сваком од нас негде после педесете и кроз ћелаво теме спаја са незнаним силама света за ког до тад само претпостављамо да постоји. Потребан је само један тртенут свести у коме ћемо се препустити и уживати у чулима распаљеним од некуд. Осећам загрљаје драгих ми људи и строге погледе сачињене од страхова и поноса протканих љубављу чији је једини мотив њихово и моје постојање.
„Једина мера успеха је трајање“. Парафразирам Слободана Селенића из романа „Очеви и оци“ буди ми наду у лепоту којом нас заогрће старење. Осмехујем се и даље………… Надам се да ћете и Ви?