Ознака: Лепота

DSCN2941

Веровали или не пре четрдесетак година у Београду је постојало  неколико стотина књижара и папирница више него данас. Љубазни и начитани књижари процењивали су сваког купца и усмеравали га ка књигама које је желео. Тадашњи стандард се огледао и у сјајним повезима сабраних дела највећих писаца који су заиста били јако тражени. Тих година било је и књижара које су продавале дела на страним језицима. Најпознатија је била „Југословенска књига“ смештена у палати „Албанија“, на почетку улице Кнеза Михајла. Књиге на страним језицима биле су смештене у подруму палате који је у свако доба био испуњен купцима. Уживао сам у мирису хартије и листању луксузних издања посвећених уметности. Често сам и куповао, наравно од џепарца који је био сасвим довољан за живот и поклоне себи и блиским пријатељима.

Чини ми се да није било прометније улице у којој није било бар неколико ризница књига. Радова књижара у Призренској улици имала је увек испуњен излог са новим издањима из новог црвеног или плавог кола. Нолит је крај нових наслова ређао оне на попусту приступачне баш сваком џепу а Српска Књижевна Задруга настављала традицију штампајући и увезујући деценијама у исти класични повез. Било је то време у коме је Сајам књига трајао 365 дана у години. Било је то време у коме су се читали највећи писци са читаве планете свуд и на сваком месту: од аутобуса до плаже.

Било је то време у коме је свако академско звање гарантовало мудрост носиоца. Била је то нека друга земља и изгледа неки сасвим други људи……………..

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

Пре две хиљаде и још нешто година из пустињског камена потекао је извор чисте воде какву свет до тада није окусио

 

Tri minuta relaksacije - Potok srece

Пре две хиљаде и још нешто година из пустињског камена потекао је извор чисте воде какву свет до тада није окусио. Вода је непрекидно текла стварајући поток који је убрзо постао река преображавајући пустињу у најцветнију оазу. Неодољиво је привлачио сва жива створења. Гасила су жеђ и уживала радујући се постојању. Радост је прихватио ветар преносећи својом музиком другим ветровима срећу чак до неслућених даљина и царстава. Многи поданици похрлише ка извору не питајући за  границе и труд. Једни другима су здушно помагали делећи радост путовања и веру да ће убрзо стићи до реке која ће их напојити. Они су смерно корачали ка реци а она је текла ка њима савладавајући све природне и неприродне препреке. На местима где је нису желели понирала је дубоко и тако текла све до места на коме је могла достојно да служи. Први сусрет трагача са реком је био бљесак лепоте који кроз очи преображавао душе. Процветали су баш као и природа крај ње. Пажљиво су слушали ток и музику таласа, још пажљивије пили из ње старајући се да не замуте и упрљају воду. Посматрали су себе, небо и облаке у огледалу измрешканом и живели у складу са реком, суседима, сапутницима, животом и временом све док страсти не створише жеље да река постане царска и као таква предмет пореза, намета, правила и закона. На једном почеше неки други људи да долазе на њене обале. Постављаше рампе, ограде, млинове и ваљарице. Замутише и загадише. Више нико није могао да посматра у одразу огледала себе, небо и звезде. Сви  који пожелеше бистру воду наставише путовање ка извору из ког и данас извире бистра вода. Многи стигоше а већина се задовољи речима …..ника и ..олога да ће њихов ритуал  муљ сталожити и допустити бистрини да тече. Заустављали су се крај тока, подизали грађевине и прихватали колоне људи који повероваше да ће мутећи воду све више и даље успевати да је пречисте довољно да свет настави да цвета. Ретки су успели у том науму а још ређи да скрену поглед и наставе свој пут. Пут до извора. Пут који је све мање физички. Пут у коме се муљ претвара у мисли које потпуно заглушују и затамњују. Најупорнији у којима је остала само жеља за извором су успевали да чују па чак и виде ток и да га следе. Стизали су до извора, напајали се водом и радосни постајали звезде које и данас посматрамо у ведрим ноћима.

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

У САВРШЕНОМ НЕСАВРШЕНСТВУ

10548754_854181608034946_5409721768783239028_o_854181608034946

Негде у васиони заклоњене маглинама две душе су се непрекидно приближавале. Смерност пута давала им је вера стварајући наду у праведност исхода и исходишта који су у стварности били сила, невидљива сила која је закривљавала светлост из њихових очију и усмеравала у тачку у догледу недогледног поља прошараног светлошћу звезда изнад и испод хоризонта, у огледалу чија је сврха да преклапањем спусти завесу која ће збунити путнике и посматраче довољно да одбаце балст ума. Душе су биле обучене у тела чија је различитост створила додатну силу привлачећи их. Њом је управљао рефлексни ум заостао у времену путовања умерен прерано узрелим очекивањима од чина у пролећу  и сусрету негде високо посматрано одоздо у ноћи у којој се звезде виде и затворених капака.

Бљесак су изазвале усне на њеном врату и виорење коса уз дрхтај тела зачет у струку по коме се уздизала рука ка грудима прихватајући бисер у шкољку шаке док је у огледалу друга клизила ка понору брига будећи додир нежношћу и јединством одела душа безвремних. Слика се претварала у вртлог топлих пастела довољно влажних да се растопе и сједине у савршеном несавршенству латице медитеранског цвета издигнуте над одсјајем мора у зори коју ћете препознати у сопственој лакоћи да волите………………………

Мирослав…………………….

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

Праменови коса Водених Вила

Пре много дугих  миленијума  Земун и Београд  је прекривало Панонско море. Легенде говоре да је било велико и моћно, прекривено таласима и проткано праменовима коса Водених Вила. Биле су велике и моћне и заљубљене у таласе који су љубили Калемегдански брег све хрлећи ка јутарњем сунцу и ветру који је доносио свежину са далеког истока. Један од праменова пружао се ка западу, куда данас тече велики Дунав а други крај Гардоша, Ћуковца и Калварије, ка југу, куда је одмах по повлачењу мора потекла Сава.С`временом Дунав је све више грлио Земун а Сава се одмицала ка Београду стварајући  равницу коју су много векова касније населили људи. Тло је било прошарано заосталим водама, трском и врбацима. Било је потребно много векова љубави и вере да се исуши и прилагоди грађевинама које су испунили осмеси душа које га саздаше, за нас који смо дошли и оне који ће долазити са временом. Водене Виле су све време помагале градитељима онако у тајности извирући само ноћу када застане ветар а спусти се магла. Тако је и данас. Могу их видети само они чистог срца који у ноћи обојеној маглинама свемирских дуга шетају крај Дунава и Саве.Препознаће их по пируетама изнад воде и мирису цветова црвених врба ………………………………… или у ниском облаку тик изнад воде…………………………………………..

Мирослав Љ Ранковић

cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg

29750078_1603142256472207_2105127678549607615_o

Између хиљаде страница историје која нас спаја заједно са људима

Усидрени у Земуну на Гардошком брегу а погледом на панорами Београда у даљини. Између хиљаде страница историје која нас спаја заједно са људима које ни царства нису могла да раздвоје. Близина је стварала прилику за интерес који су само ретки пропуштали и све тако пружајући се у недоглед.

Данас је Земун само градска општина без слуха како у градској тако и општинској власти за  потребе његових становника. Њихов императив је апсолутна послушност интересима челника партије а не слушање и ангажовање оних који пре свега воле. Овај поглед открива лепоту пре свега положаја оба ентитета и пејзажа а скрива огромне саобраћајне и урбанистичке проблеме. Превише возила, премало паркинга, преуске улице, неадекватно регулисан саобраћај, превише смога, премало стрпљења, улагања у погрешне пројекте, дивљање модерних инвеститора свакодневно све више загорчавају живот.

Уместо да град прилагођавају житељима они то чине према туристима и тако већ годинама.

Намеће се питање докле? Докле год већина не схвати да на изборима треба кандидовати стручне а не послушне! Докле год партијска припадност не оде у заборав а њено место заслужи стручна и људска и докле год лицемерје и криминал не буду осуђени и изопштени.

До тада остаје нам вера, љубав и нада па и у боље сутра…………….

 

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

9

У летњој вечери када небо поприми ватрене боје……………………..

У летњој вечери када небо поприми ватрене боје заљубљени чије очи упијају благодетно светло на самој линији хоризонта могу угледати усне вољене. Понеко сасвим чистог срца може их и окусити сопственим  ма колико били удаљени. Овај феномен траје колико и свет, од настанка. Ретки чаробњаци га описују попут чуда коме су присуствовали и препоручују онима које простор раздваја јер за разлику од простора време је исто ма где били и спојиво љубављу.

Поштовани пријатељи сигуран сам да познајете много заљубљених које простор раздваја. Испричајте им ову легенду и уживајте у њиховој срећи. Знаћете да су се усне додирнуле по сузи која ће канути из левог ока и срећи која ће им исијавати из очију………………………..

 

Мирослав Љ Ранковић

cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg

32953080_1649491451837287_4180715389195386880_o

Београдска љубавна

Београдска љубавна

Ходао сам дуго мрачним тунелом

ка светлу

 све док нисам угледао њене очи.

Њено име је састављено из три слога.

 Мирисала је на зелени орбит.

Била је то једина жена без сенке.

У њеним очима сам угледао свој лик.

У даљини су треперила светла

одбијајући се о белину њеног осмеха,

таласи тонова су миловали њену плаву косу

а ја сам седео крај ње додирујући је лагано и радовао постојању.

 Било је то сасвим необично вече.

Напољу ледено а крај њеног срца врело.

Тај тренутак ће трајати вечно.

Да само знаш колико ми недостајеш?

 У тим очима сам видео свемир.

Волим те зато што си своја!

Нестајем, одлазим у плаветнило неба где ћу се растопити у боју

која ће пасти као кап на твоју косу сливајући се низ чело,

 крај ока до твојих усана.

Помислићеш да је то киша а то ћу бити ја!

Ноћ ће прекрити град својом тмином

а ја ћу лебдети на небу као звезда и осветљавати пут којим ходаш. Препознаћеш ме по раширеним рукама,

осмеху и очима из којих ће исијавати радост.

Мирослав Љ Ранковић

 

 

cropped-slj-1.jpg