Нестајем, одлазим у плаветнило неба где ћу се растопити у боју која ће пасти као кап на твоју косу сливајући се низ чело, крај ока до твојих усана. Помислићеш да је то киша а то ћу бити ја!

А001

Праменови коса Водених Вила

Пре много дугих  миленијума  Земун и Београд  је прекривало Панонско море. Легенде говоре да је било велико и моћно, прекривено таласима и проткано праменовима коса Водених Вила. Биле су велике и моћне и заљубљене у таласе који су љубили Калемегдански брег све хрлећи ка јутарњем сунцу и ветру који је доносио свежину са далеког истока. Један од праменова пружао се ка западу, куда данас тече велики Дунав а други крај Гардоша, Ћуковца и Калварије, ка југу, куда је одмах по повлачењу мора потекла Сава.С`временом Дунав је све више грлио Земун а Сава се одмицала ка Београду стварајући  равницу коју су много векова касније населили људи. Тло је било прошарано заосталим водама, трском и врбацима. Било је потребно много векова љубави и вере да се исуши и прилагоди грађевинама које су испунили осмеси душа које га саздаше, за нас који смо дошли и оне који ће долазити са временом. Водене Виле су све време помагале градитељима онако у тајности извирући само ноћу када застане ветар а спусти се магла. Тако је и данас. Могу их видети само они чистог срца који у ноћи обојеној маглинама свемирских дуга шетају крај Дунава и Саве.Препознаће их по пируетама изнад воде и мирису цветова црвених врба ………………………………… или у ниском облаку тик изнад воде…………………………………………..

Мирослав Љ Ранковић

cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg

29750078_1603142256472207_2105127678549607615_o

Између хиљаде страница историје која нас спаја заједно са људима

Усидрени у Земуну на Гардошком брегу а погледом на панорами Београда у даљини. Између хиљаде страница историје која нас спаја заједно са људима које ни царства нису могла да раздвоје. Близина је стварала прилику за интерес који су само ретки пропуштали и све тако пружајући се у недоглед.

Данас је Земун само градска општина без слуха како у градској тако и општинској власти за  потребе његових становника. Њихов императив је апсолутна послушност интересима челника партије а не слушање и ангажовање оних који пре свега воле. Овај поглед открива лепоту пре свега положаја оба ентитета и пејзажа а скрива огромне саобраћајне и урбанистичке проблеме. Превише возила, премало паркинга, преуске улице, неадекватно регулисан саобраћај, превише смога, премало стрпљења, улагања у погрешне пројекте, дивљање модерних инвеститора свакодневно све више загорчавају живот.

Уместо да град прилагођавају житељима они то чине према туристима и тако већ годинама.

Намеће се питање докле? Докле год већина не схвати да на изборима треба кандидовати стручне а не послушне! Докле год партијска припадност не оде у заборав а њено место заслужи стручна и људска и докле год лицемерје и криминал не буду осуђени и изопштени.

До тада остаје нам вера, љубав и нада па и у боље сутра…………….

 

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

9

У летњој вечери када небо поприми ватрене боје……………………..

У летњој вечери када небо поприми ватрене боје заљубљени чије очи упијају благодетно светло на самој линији хоризонта могу угледати усне вољене. Понеко сасвим чистог срца може их и окусити сопственим  ма колико били удаљени. Овај феномен траје колико и свет, од настанка. Ретки чаробњаци га описују попут чуда коме су присуствовали и препоручују онима које простор раздваја јер за разлику од простора време је исто ма где били и спојиво љубављу.

Поштовани пријатељи сигуран сам да познајете много заљубљених које простор раздваја. Испричајте им ову легенду и уживајте у њиховој срећи. Знаћете да су се усне додирнуле по сузи која ће канути из левог ока и срећи која ће им исијавати из очију………………………..

 

Мирослав Љ Ранковић

cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg

32953080_1649491451837287_4180715389195386880_o

Београдска љубавна

Београдска љубавна

Ходао сам дуго мрачним тунелом

ка светлу

 све док нисам угледао њене очи.

Њено име је састављено из три слога.

 Мирисала је на зелени орбит.

Била је то једина жена без сенке.

У њеним очима сам угледао свој лик.

У даљини су треперила светла

одбијајући се о белину њеног осмеха,

таласи тонова су миловали њену плаву косу

а ја сам седео крај ње додирујући је лагано и радовао постојању.

 Било је то сасвим необично вече.

Напољу ледено а крај њеног срца врело.

Тај тренутак ће трајати вечно.

Да само знаш колико ми недостајеш?

 У тим очима сам видео свемир.

Волим те зато што си своја!

Нестајем, одлазим у плаветнило неба где ћу се растопити у боју

која ће пасти као кап на твоју косу сливајући се низ чело,

 крај ока до твојих усана.

Помислићеш да је то киша а то ћу бити ја!

Ноћ ће прекрити град својом тмином

а ја ћу лебдети на небу као звезда и осветљавати пут којим ходаш. Препознаћеш ме по раширеним рукама,

осмеху и очима из којих ће исијавати радост.

Мирослав Љ Ранковић

 

 

cropped-slj-1.jpg

Стари занати – Шеширџија

Поштовани пријатељи

До пре педесетак година било је немогуће срести гологлаву особу. Господа су носила шешире а радници и ученици капе. Даме такође. Кишобрана је било још од доба Моше Аврама ( XIX век) али за разлику од шешира нису били обавезни део гардеробе. У то доба Београд је обиловао шеширџијским и капаџијским радњама.Само у Балканској улици их је до скоро било неколико. Један од последњих који је радњу и занат наслеђивао генерацијама је “Анђелковић” који је и начин израде шешира поделио са нама у једној “Ноћи Музеја” пре неколико година. Читав процес израде шешира сам описао у роману “Сара” поможући својој јунакињи да на савремено модно тржиште изађе додајући детаљ неспорне елеганције.

Изашла је нешто раније из ризнице знања.  Лаганим ходом преко Славије и улице Кнеза Милоша пролазећи поред парка Мањеж стиже све до почетка Балканске улице. Ходала је полако пажљиво загледајући  излоге. Ушла је у један старински на чијем је стаклу стајао једва видљив натпис ” Шеширџија”.

Добар дан, изволите! Изговорио је прилично крупан продавац.

Добар дан и Вама! Желела бих  да  разговарам  са  мајстором или газдом.

Изволите, ја обављам и једну и другу дужност.

Драго ми је. Зовем се Сара Константиновић. Ја сам историчар уметности и бавим се креирањем одеће. Желела бих да купим неколико модела дамских шешира какви су ношени двадесетих година прошлог века.

Такве шешире млада дамо немам у понуди као ни остали који се баве овим занатом. Мислим да их не прааве ни кинези који убише све што се зове занатом у овој земљи. Уколико сте спремни да чекате и платите, наравно направићу их за Вас. Срећом, ја сам пета ген-ерација у овом послу и сачувао сам калупе свог пра пра деде који је  започео шеширџијски занат.

Наравно, да ћу Вам платити али бих волела да видим калупе и уколико је могуће присуствујем изради?

Показаћу Вам калупе, изволите поћи за мном. Мајстор је поведе иза завесе па низ ходник до једне веће дворишне просторије киселог мириса. У просторији је радила млађа мушка особа. 

Сине замени ме у радњи а ја ћу са госпођицом да покушам да направим један шешир.

Просторија је била окружена полицама на којима су стајали материјали, дрвени калупи и направљени шешири. На средини просторије стајао је велики дрвени сто на коме је био решо са скоро кипућом течношћу боје пепела. Мајстор дугачким рукама  са  једне  од  горњих  полица, извади дрвени калуп облика звона.

 –Ево Госпођице ово је један од калупа. Величина је стандардна и за данашње време и делује веће али због косе. Имам и нешто беж чоје па могу да Вам демонстр-ирам израду.

Радујем се, верујте!

Па када се радујете гледајте! У овом лонцу се налази тајни састојак растворен у води. У њега ћу умочити пр-едходно искројено парче чоје.

Мајстор је развио чоју и оцртао три облика слоб-одном руком гледајући у скоро избледели цртеж на калупу. Вешто их је исекао маказама сличним које је она наследила од баке. Навукао је на руке дубоке гумене рукавице и спустио чоју у лонац из кога је испааравала течност.

Све Вам је у осећају. Под прстима и рукавицом тачно осетим тренутак када је кувана.

У међувремену је расклопио калуп за кога се исп-оставило да је дводелни и да има и метални стезач очигледно кован од гвожђа.

Ево сад је време!

Извукао је комад чоје, исцедио га хитрим покретима руку, поставио преко доњег и навукао горњи калуп. Из платна је излазила пара стварајући облачиће изнад њихових глава. Мајстор је узео закривљени нож и вештим покретима обсекао материјал који  је прелазио преко  калупа.  Поново  је посегнуо ка полици и узео још два слична калупа. Отворио их и поновио поступак са кувањем чоје и затварањем калупа.

Реците ми од када се бавите креирањем?

Од прошле године. Знате вратила сам се из Канаде где су ме одвели када сам била дете. Сад живим у бакином стану и издржавам себе продајући своје креације ван граница ове земље. На почетку сам.  Надам се да ће ми Ваши шешири улепшати креације!

Верујте да једва чекам да радим. Погледајте сад.

Отворио је калуп и извукао први шешир. Био је предивног облика. Сара је стајала непомична са осм-ехом на лицу.

Сад ћу прошити ивицу.

Сео је за машину сличну Сариној, заменио конац поставивши калем боје крема као и мали калем испод плоче. Брзо је опшио ивицу шешира вешто мак-азама секући крајеве. Из кутије поред машине узео је траку нешто тамније нијансе, одмерио, забележио оловком и зашио. Навукао је на шешир а од другог комада направио цвет који је иглом зашио за траку па за шешир.

Изволите, пробајте!

Сара је нежно сакупила косу и ставила шешир. Мајстор је принео огледало гледајући благост њеног  осмеха.  Сара  се  окретала  дивила  и додиривала чоју а мајстор је завршио и преостала два. Одушевљење је би било све веће.

Надам се да сте задовољни?

Веома, чак одушевљена! Да ли имате и других боја?

Видите на полици. Могу наравно и да набавим само ми дајте коју желите и будите стрпљиви. Чоју набављам из Турске зато што је овде више нико не ради. Остале су ми само мале залихе.

Наравно! Даћу Вам боје које желим а Ви ми молим Вас реците цену да Вам платим за ова три.

Сматрајте да сте платили Вашим интересовањем. За следеће моделе видећемо колико ће коштати материјал а ја ћу Вам наплатити десет евра по шеширу који изра-дим. Надам се да Вам цена одговара?

Наравно, а ви молим Вас, наплатите свој рад.

Рекох Вам већ сте ми платили! Па ово није Канада, већ Србија у којој је некада нешто немогуће платити новцем!

Хвала Вам!

Запаковаћу Вам шешире а и поклонићу Вам једну кутиију од пресованог картона. Изволите. Она је једини правилни начин за чување. Штити их од прашине.

Хвала Вам! Ја ћу доћи за неколико дана са бројем потребних шешира и бојама.

Изволите, радоваћу се поново! …………………………………”  ( одломак из романа Ранковић Љ Мирослава “Сара“”)

cropped-20622311_10210783457162701_653765793394715131_n.jpg

 

cropped-slj-1.jpg

Мирослав Љ Ранковић

неко ко мисли другачије

37 36 35 34 33 32 31 30 29 28 27 26 25 24 23 22 21 20 19 18 17 16 15 14 13 12 11 10 9 8 7 6 5 4 3 2 1

39