Ознака: Мирослав Љ Ранковић
Интермецо – Пловидба Дунавом
ЧЕСТИТКА
Предратнe Београдске књижаре – за веровали или не?
Давне 1935. године у Београду је живело 290000 становника што је пет зарез пет пута мање него данас. За веровали или не је да је баш те године у Београду било 162 књижаре или бар два пута више него данас.
Највећа књижара тог доба је била Геце Кона која је издавала и продавала уџбенике. Књиге за народ највише је продавала књижара Томе Јовановића и Вујића, популарне књижара „Славија“ а техничке „књижара Божидара В Сујића. Архивски подаци кажу да је од свих најбоља била антикварница „Доситеј Обрадовић“ коју је водио Драгослав М Петковић. Антикварницу пуну вредних књига редовно су посећивали тадашњи интелектуалци и људи од угледа. Подаци кажу да је најкултурнији књижар тог доба био С.Б.Цвијановић који је пре свих водио рачуна о културној вредности књиге.
Већина тадашњих књижара издавала је каталоге. Најопремљенији били су Цвијановићеви а најпрегледнији антикварни. Највећи број каталога кажу да је издао Геца Кон а ја сам неколико пута на разним сајмовима антиквитета имао прилику да уживам у њиховој лепоти и мирису хартије.
Највећи сајам књига до другог рата у Београду је одржан 1930, године. Подаци кажу да је попуст износио 50% а највећа атракција књижара на точковима која је обилазила тадашњу варош.
1932, године поводом прославе стогодишњице штампања прве књиге у Србији Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузурић“ заједно са издавачима приредило је „Дане књиге“ популаризујући лепоту књиге.
Многи од Вас су као и ја наследили сачуване књиге од својих предака купљене баш у том периоду. На књигама које сам наследио видни су трагови времена, читања и људи који су то чинили. У једној сам пронашао обележивач са потписом мог прадеде а у другој трагове пера испод реченице која је изјављивала љубав. Имам и неколико посвећених песмарица и неколико каталога са тада популарним француским романима у којима је изјава љубави описивана на неколико десетина страница и по некад уживам читајући и посматрајући их.
На крају не могу а да се не запитам колико ће књижара бити у Београду за десет година?
Надам се више него данас?
Мирослав Љ Ранковић
Неко ко мисли другачије
Бескрајни временски круг
Бескрајни временски круг
Будућност је дошла. Увукла се као љубавник остављајући прошлост времену ком припада. Ја сам седео прекрштених ногу, усправих леђа држећи чашу кроз чији су се нектар преламали зраци сунца које је залазило. За собом је остављало честице које су пламтеле од љубави бојећи небо. Хладиле су се и стапале попут љубавника улазећи у сан у тренутку у коме се варош будила нежним светлом расипајући га по савском огледалу. Месец је каснио али не и звезде које су лагано палиле небо мешајући своје честице са оним у огледалу. Реченица живота је текла својим током а ја сам јој додао још један знак интерпункције баш у трену у коме су се капи винског нектара распалиле рецепторе укуса. Значио је лепоту у реченици која је настављала даље, одлазећи у бескрај.
Такве су Београдске летње вечери укусне и топле, пуне чулних и вантелесних сензација баш као и љубав којом су проткане. Она је чаролија која пише и слика мојим рукама право из душе остављајући записе на папиру или платну које ће неко драг купити и некуд однети, можда и у вечност која је прескочила попут старог сата крај времена. Ја ћу остати да упијам благодетно светло све док ме нежни талас виолинских тонова не позове ка чаролији јутра или ноћ не отме од себе и нежним корацима спусти до сна у коме ћу изгубити себе.
Бескрајни временски круг, ја на њему у смеру живота попут детета на рингишпилу насмејан и ведар пркосећи судбини уживам препуштен таласима емоцијама које изазване постојањем долазе.
Буђење прекида сан а прија ми само ако ме додирне баршунаста кожа коју љубим и миришем прекривајући ми лице влатима косе попут Дунавске виле над вировима страсти које ћу походити попут истраживача. И све тако на истом временском кругу у смеру живота долазећи на место са ког сам предходне вечери пошао уз укус емоција који расте ка новом кругу.
Мирослав Љ Ранковић
Стазама Спасић С Драгана, инжењера, композитора и пре свега бића које уме да воли
Праменови коса Водених Вила
Пре много дугих миленијума Земун и Београд је прекривало Панонско море. Легенде говоре да је било велико и моћно, прекривено таласима и проткано праменовима коса Водених Вила. Биле су велике и моћне и заљубљене у таласе који су љубили Калемегдански брег све хрлећи ка јутарњем сунцу и ветру који је доносио свежину са далеког истока. Један од праменова пружао се ка западу, куда данас тече велики Дунав а други крај Гардоша, Ћуковца и Калварије, ка југу, куда је одмах по повлачењу мора потекла Сава.С`временом Дунав је све више грлио Земун а Сава се одмицала ка Београду стварајући равницу коју су много векова касније населили људи. Тло је било прошарано заосталим водама, трском и врбацима. Било је потребно много векова љубави и вере да се исуши и прилагоди грађевинама које су испунили осмеси душа које га саздаше, за нас који смо дошли и оне који ће долазити са временом. Водене Виле су све време помагале градитељима онако у тајности извирући само ноћу када застане ветар а спусти се магла. Тако је и данас. Могу их видети само они чистог срца који у ноћи обојеној маглинама свемирских дуга шетају крај Дунава и Саве.Препознаће их по пируетама изнад воде и мирису цветова црвених врба ………………………………… или у ниском облаку тик изнад воде…………………………………………..
Мирослав Љ Ранковић
Између хиљаде страница историје која нас спаја заједно са људима
Усидрени у Земуну на Гардошком брегу а погледом на панорами Београда у даљини. Између хиљаде страница историје која нас спаја заједно са људима које ни царства нису могла да раздвоје. Близина је стварала прилику за интерес који су само ретки пропуштали и све тако пружајући се у недоглед.
Данас је Земун само градска општина без слуха како у градској тако и општинској власти за потребе његових становника. Њихов императив је апсолутна послушност интересима челника партије а не слушање и ангажовање оних који пре свега воле. Овај поглед открива лепоту пре свега положаја оба ентитета и пејзажа а скрива огромне саобраћајне и урбанистичке проблеме. Превише возила, премало паркинга, преуске улице, неадекватно регулисан саобраћај, превише смога, премало стрпљења, улагања у погрешне пројекте, дивљање модерних инвеститора свакодневно све више загорчавају живот.
Уместо да град прилагођавају житељима они то чине према туристима и тако већ годинама.
Намеће се питање докле? Докле год већина не схвати да на изборима треба кандидовати стручне а не послушне! Докле год партијска припадност не оде у заборав а њено место заслужи стручна и људска и докле год лицемерје и криминал не буду осуђени и изопштени.
До тада остаје нам вера, љубав и нада па и у боље сутра…………….
Мирослав Љ Ранковић
У летњој вечери када небо поприми ватрене боје……………………..
У летњој вечери када небо поприми ватрене боје заљубљени чије очи упијају благодетно светло на самој линији хоризонта могу угледати усне вољене. Понеко сасвим чистог срца може их и окусити сопственим ма колико били удаљени. Овај феномен траје колико и свет, од настанка. Ретки чаробњаци га описују попут чуда коме су присуствовали и препоручују онима које простор раздваја јер за разлику од простора време је исто ма где били и спојиво љубављу.
Поштовани пријатељи сигуран сам да познајете много заљубљених које простор раздваја. Испричајте им ову легенду и уживајте у њиховој срећи. Знаћете да су се усне додирнуле по сузи која ће канути из левог ока и срећи која ће им исијавати из очију………………………..
Мирослав Љ Ранковић
Београдска љубавна
Београдска љубавна
Ходао сам дуго мрачним тунелом
ка светлу
све док нисам угледао њене очи.
Њено име је састављено из три слога.
Мирисала је на зелени орбит.
Била је то једина жена без сенке.
У њеним очима сам угледао свој лик.
У даљини су треперила светла
одбијајући се о белину њеног осмеха,
таласи тонова су миловали њену плаву косу
а ја сам седео крај ње додирујући је лагано и радовао постојању.
Било је то сасвим необично вече.
Напољу ледено а крај њеног срца врело.
Тај тренутак ће трајати вечно.
Да само знаш колико ми недостајеш?
У тим очима сам видео свемир.
Волим те зато што си своја!
Нестајем, одлазим у плаветнило неба где ћу се растопити у боју
која ће пасти као кап на твоју косу сливајући се низ чело,
крај ока до твојих усана.
Помислићеш да је то киша а то ћу бити ја!
Ноћ ће прекрити град својом тмином
а ја ћу лебдети на небу као звезда и осветљавати пут којим ходаш. Препознаћеш ме по раширеним рукама,
осмеху и очима из којих ће исијавати радост.
Мирослав Љ Ранковић