Повратак малих књижара

Понекад завртим точак времена у назад и прошетам до мале књижаре на углу. Поново видим продавца лица украшеног осмехом, испружене руке и сјај књига које попут очију призивају да зароните у њихове дубине. Корак Вам прате реченице продавца који познаје Ваш укус и прича о књигама које су недавно  пристигле. Никад не заборавља да Вас подсети на оне за које сте били заинтересовани а ни за ауторе чија је судбина везана за Ваш крај.

Пушта Вас да у миру омиришете свеже одштампану хартију и дотакнете садржај допуштајући читању да отпочне баш ту где јесте. Ако Вас књига заведе па не осетите време уз осмех ће Вам понудити столицу и чај баш као да сте у његовом дому јер је и ова књижара дом књига, њега, Вас, Ваших и свих осталих који је воле. Све је на тако чудан начин повезано љубављу за љубав према књизи, радњи, стиху, људима, историји, филозофији, психологији, романима, причама и свему другом. Сви су добронамерни и добро дошли. Све је верно, природно и искрено баш као и књига која Вас увек чека баш онаква какву сте је оставили.

Понекад бићете  саговорник у дијалогу који ће слутити добитника награде а понекад неми упијајући свако слово изговорене речи. Понекад ћете учествовати на промоцији аутора или књиге а понекад са собом довести неког ко ће поново долазити јер је књига и књижара његова потреба а као таква и део културе.

Све је то веома потребно нарочито у овом лудом времену глобализације када књиге које и у земљи одакле потичу сврставају у шунд, продају у хиперкњижарама тим безличним хангарима очекујући да их више нико не чита.

Када се точак времена врати на полазну тачку не остаје горчина већ нада за све нас сад и оне који ће доћи . Верујем у књигу, књижаре на ћошку и образоване књижаре широког, искреног осмеха. Надам се да верујете и Ви јер ће једино тако поново постати украс нашег краја и ризница записаних осећања и мудрости?!

До тада верујте у њих и не заборавите да књижаре који раде на тезгама подсетите да је књигама топлије у затвореном као и људима који ће их куповати са осмехом на лицу!

Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

Земунска бродска лука

У 18. и 19. веку Земун је био место од изузетног значаја за трговину и транзит на релацији Беч-Цариград. Све до оснивања аустријског Лојда копнени и водени пут су чинили једину сигурну везу за пренос писама, новца и робе. Занимљив је податак сачуван у Магистрату који говори да је с`почетка 19. века што на обали Земуна, што преко пута крај Црвенке дневно било укотвљено осамдесетак бродова чекајући утовар или истовар. Курирске лађе су се редовно заустављали у оба смера и прихватали писма, документе и новац. Све је паковано у дрвено буре и претоварано на курирску лађу на којој се све разврставало по адресама примаоца.

Поштовани читаоци

Живимо у вековном граду богате историје. Овакве приче служе само да нас подсете на занимљивости и људе . Уживајте………..

Мирис врућег сељачког хлеба

Понекад ми јутро донесе мирис врућег сељачког хлеба помешаног са димом из `лебне фуруне умешеног у маглини која из менталне слике прелази на јаву. Чујем бабине кораке, петла како пева и лишће старог ораха у симфонији природе једног шумадијског, од предака прослеђеног имања.

На лицу ми је осмех којим грлим Пенику и Мазу, два дивна авлијанера, другаре у игри и животу у коме сат служи само за декор старе комоде фарбане бабином руком у дивну пастелну зелену боју чијег се мириса и кутије јако добро сећам.

Зашао сам у године у којима простор и време не ограничавају ум. Слободно путујем на места која изгледа живе дубоко у мом срцу. Нису ми више потребни километри вожње већ само мрва мира огледана у нечињењу других. Занимљива зрелост закуца на врата сваком од нас негде после педесете и кроз ћелаво теме спаја са незнаним силама света за ког до тад само претпостављамо да постоји. Потребан је само један тртенут свести у коме ћемо се препустити и уживати у чулима распаљеним од некуд. Осећам загрљаје драгих ми људи и строге погледе сачињене од страхова и поноса протканих љубављу чији је једини мотив њихово и моје постојање.

„Једина мера успеха је трајање“. Парафразирам Слободана Селенића из романа „Очеви и оци“ буди ми наду у лепоту којом нас заогрће старење. Осмехујем се и даље………… Надам се да ћете и Ви?

Земунске приче….

012
Oд 1934. године град Земун од самосталног града постаје општина града Београда. У то време је био привредно изузетно развијен и повезан речном луком , путевима и железницом са свим важним центрима. Уређене улице, зграде, паркови и шеталишта , Гимназија, биоскопи, простори за балове и остале догађаје којим је негована култура били су на понос свих становника. Верске заједнице баштиниле су лепе обичаје и окупљале вернике сабирајући љубав и одашиљући је ка небу и звездама. Живот је био хармоничан, људи толерантни а стандард далеко већи него данас. И све тако поштовани читаоци кроз време, Други рат, нову државу, нови поредак до почетка деведестих, санкција и демократске општинске власти.
Било је то доба у коме су редом затваране фабрике, трговине, биоскопи, позоришта, књижаре и све што је иоле вредело. Избеглице из разних крајева разбијене државе су надолазиле и насељавале град и његову околину. Никла су читава насеља заједно са храмовима који су неговали њихову културу. По први пут у историји Земуна нови становници не желе да се асимилују већ се понашају на исти начин као у местима из којих су дошли. То траје и данас па су Земунци постали реткост у сопственом граду.
Дивна обала претрпана је ресторанима, сплавовима и олупинама сваке врсте. Од старог шлепа па до хотела Југославија обала је потпуно закрчена. Сви имају уредне прикључке на струју и воду док фекалије изливају без икаквог пречишћивања у Дунав. Столови су им испуњени даноноћно гостима које то ни мало не занима, као ни чињеница да дунавска вода мирише на отворену канализацију. Иде живот. Путује кроз време односећи у заборав некад доминантне вредности па и људе који су их бележили .
Нови пристан ће довести нове туристе који ће прокрстарити крај споменика Астериксу, кроз старо језгро и нову тврђаву посматрајући Београд са Миленијумске куле и биће испраћени музиком. Њиховим водичима на памет неће пасти да помену неколико стихова Бранка Радичевића , да им усмере поглед ка Гардошу и испрачају причу о жутој кући из Сеоба великог Црњанског и гробовима ратника нађених крај куле. Неће споменути ни Исидору ни њена дела ни аласе, тамбураше, Тошу, браћу Мухар па ни градитеље чамаца, прву фабрику сатова, чоколаде…..трамвај, мост на палисадама. Причаће неке нове глобалне приче и покушати да продају неки од сувенира чији је век краћи од саме туре.
Поштовани читаоци не могу а да се не запитам куда иде Земун? Можда једним од путева свиле?
Можда сте се Ви запитали и знате одговор? Волео бих да ако знате поделите.
До скорог сусрета са Вама
Мирослав Љ Ранковић
12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

Понекад пожелим

Понекад пожелим да лицем целим зароним у твоју косу и удахнем дубоко како бих трен спојио са низом будућих у сфери немерљивих сила несхватљивих умовима чији таласи се боје и преклапају у етеру.