Поштоване даме, поштовани пријатељи
задовољство ми је да Вам поклоним свој роман „Сара“ у пдф формату.
Ако Вам се допадне слободно напишите своје мишљење и пошаљите коментар.
Мирослав
Sara CIP 2015 (Кликните и преузмите бесплатно роман)
Мирослав Љ Ранковић
Поштовани пријатељи
До пре педесетак година било је немогуће срести гологлаву особу. Господа су носила шешире а радници и ученици капе. Даме такође. Кишобрана је било још од доба Моше Аврама ( XIX век) али за разлику од шешира нису били обавезни део гардеробе. У то доба Београд је обиловао шеширџијским и капаџијским радњама.Само у Балканској улици их је до скоро било неколико. Један од последњих који је радњу и занат наслеђивао генерацијама је „Анђелковић“ који је и начин израде шешира поделио са нама у једној „Ноћи Музеја“ пре неколико година. Читав процес израде шешира сам описао у роману „Сара“ поможући својој јунакињи да на савремено модно тржиште изађе додајући детаљ неспорне елеганције.
„Изашла је нешто раније из ризнице знања. Лаганим ходом преко Славије и улице Кнеза Милоша пролазећи поред парка Мањеж стиже све до почетка Балканске улице. Ходала је полако пажљиво загледајући излоге. Ушла је у један старински на чијем је стаклу стајао једва видљив натпис “ Шеширџија“.
–Добар дан, изволите! Изговорио је прилично крупан продавац.
–Добар дан и Вама! Желела бих да разговарам са мајстором или газдом.
–Изволите, ја обављам и једну и другу дужност.
–Драго ми је. Зовем се Сара Константиновић. Ја сам историчар уметности и бавим се креирањем одеће. Желела бих да купим неколико модела дамских шешира какви су ношени двадесетих година прошлог века.
–Такве шешире млада дамо немам у понуди као ни остали који се баве овим занатом. Мислим да их не прааве ни кинези који убише све што се зове занатом у овој земљи. Уколико сте спремни да чекате и платите, наравно направићу их за Вас. Срећом, ја сам пета ген-ерација у овом послу и сачувао сам калупе свог пра пра деде који је започео шеширџијски занат.
–Наравно, да ћу Вам платити али бих волела да видим калупе и уколико је могуће присуствујем изради?
–Показаћу Вам калупе, изволите поћи за мном. Мајстор је поведе иза завесе па низ ходник до једне веће дворишне просторије киселог мириса. У просторији је радила млађа мушка особа.
–Сине замени ме у радњи а ја ћу са госпођицом да покушам да направим један шешир.
Просторија је била окружена полицама на којима су стајали материјали, дрвени калупи и направљени шешири. На средини просторије стајао је велики дрвени сто на коме је био решо са скоро кипућом течношћу боје пепела. Мајстор дугачким рукама са једне од горњих полица, извади дрвени калуп облика звона.
–Ево Госпођице ово је један од калупа. Величина је стандардна и за данашње време и делује веће али због косе. Имам и нешто беж чоје па могу да Вам демонстр-ирам израду.
–Радујем се, верујте!
–Па када се радујете гледајте! У овом лонцу се налази тајни састојак растворен у води. У њега ћу умочити пр-едходно искројено парче чоје.
Мајстор је развио чоју и оцртао три облика слоб-одном руком гледајући у скоро избледели цртеж на калупу. Вешто их је исекао маказама сличним које је она наследила од баке. Навукао је на руке дубоке гумене рукавице и спустио чоју у лонац из кога је испааравала течност.
–Све Вам је у осећају. Под прстима и рукавицом тачно осетим тренутак када је кувана.
У међувремену је расклопио калуп за кога се исп-оставило да је дводелни и да има и метални стезач очигледно кован од гвожђа.
–Ево сад је време!
Извукао је комад чоје, исцедио га хитрим покретима руку, поставио преко доњег и навукао горњи калуп. Из платна је излазила пара стварајући облачиће изнад њихових глава. Мајстор је узео закривљени нож и вештим покретима обсекао материјал који је прелазио преко калупа. Поново је посегнуо ка полици и узео још два слична калупа. Отворио их и поновио поступак са кувањем чоје и затварањем калупа.
–Реците ми од када се бавите креирањем?
–Од прошле године. Знате вратила сам се из Канаде где су ме одвели када сам била дете. Сад живим у бакином стану и издржавам себе продајући своје креације ван граница ове земље. На почетку сам. Надам се да ће ми Ваши шешири улепшати креације!
–Верујте да једва чекам да радим. Погледајте сад.
Отворио је калуп и извукао први шешир. Био је предивног облика. Сара је стајала непомична са осм-ехом на лицу.
–Сад ћу прошити ивицу.
Сео је за машину сличну Сариној, заменио конац поставивши калем боје крема као и мали калем испод плоче. Брзо је опшио ивицу шешира вешто мак-азама секући крајеве. Из кутије поред машине узео је траку нешто тамније нијансе, одмерио, забележио оловком и зашио. Навукао је на шешир а од другог комада направио цвет који је иглом зашио за траку па за шешир.
–Изволите, пробајте!
Сара је нежно сакупила косу и ставила шешир. Мајстор је принео огледало гледајући благост њеног осмеха. Сара се окретала дивила и додиривала чоју а мајстор је завршио и преостала два. Одушевљење је би било све веће.
–Надам се да сте задовољни?
–Веома, чак одушевљена! Да ли имате и других боја?
–Видите на полици. Могу наравно и да набавим само ми дајте коју желите и будите стрпљиви. Чоју набављам из Турске зато што је овде више нико не ради. Остале су ми само мале залихе.
–Наравно! Даћу Вам боје које желим а Ви ми молим Вас реците цену да Вам платим за ова три.
–Сматрајте да сте платили Вашим интересовањем. За следеће моделе видећемо колико ће коштати материјал а ја ћу Вам наплатити десет евра по шеширу који изра-дим. Надам се да Вам цена одговара?
–Наравно, а ви молим Вас, наплатите свој рад.
–Рекох Вам већ сте ми платили! Па ово није Канада, већ Србија у којој је некада нешто немогуће платити новцем!
–Хвала Вам!
–Запаковаћу Вам шешире а и поклонићу Вам једну кутиију од пресованог картона. Изволите. Она је једини правилни начин за чување. Штити их од прашине.
–Хвала Вам! Ја ћу доћи за неколико дана са бројем потребних шешира и бојама.
–Изволите, радоваћу се поново! …………………………………“ ( одломак из романа Ранковић Љ Мирослава „Сара„“)
Мирослав Љ Ранковић
неко ко мисли другачије
Понекад завртим точак времена у назад и прошетам до мале књижаре на углу. Поново видим продавца лица украшеног осмехом, испружене руке и сјај књига које попут очију призивају да зароните у њихове дубине. Корак Вам прате реченице продавца који познаје Ваш укус и прича о књигама које су недавно пристигле. Никад не заборавља да Вас подсети на оне за које сте били заинтересовани а ни за ауторе чија је судбина везана за Ваш крај.
Пушта Вас да у миру омиришете свеже одштампану хартију и дотакнете садржај допуштајући читању да отпочне баш ту где јесте. Ако Вас књига заведе па не осетите време уз осмех ће Вам понудити столицу и чај баш као да сте у његовом дому јер је и ова књижара дом књига, њега, Вас, Ваших и свих осталих који је воле. Све је на тако чудан начин повезано љубављу за љубав према књизи, радњи, стиху, људима, историји, филозофији, психологији, романима, причама и свему другом. Сви су добронамерни и добро дошли. Све је верно, природно и искрено баш као и књига која Вас увек чека баш онаква какву сте је оставили.
Понекад бићете саговорник у дијалогу који ће слутити добитника награде а понекад неми упијајући свако слово изговорене речи. Понекад ћете учествовати на промоцији аутора или књиге а понекад са собом довести неког ко ће поново долазити јер је књига и књижара његова потреба а као таква и део културе.
Све је то веома потребно нарочито у овом лудом времену глобализације када књиге које и у земљи одакле потичу сврставају у шунд, продају у хиперкњижарама тим безличним хангарима очекујући да их више нико не чита.
Када се точак времена врати на полазну тачку не остаје горчина већ нада за све нас сад и оне који ће доћи . Верујем у књигу, књижаре на ћошку и образоване књижаре широког, искреног осмеха. Надам се да верујете и Ви јер ће једино тако поново постати украс нашег краја и ризница записаних осећања и мудрости?!
До тада верујте у њих и не заборавите да књижаре који раде на тезгама подсетите да је књигама топлије у затвореном као и људима који ће их куповати са осмехом на лицу!
Мирослав Љ Ранковић
У 18. и 19. веку Земун је био место од изузетног значаја за трговину и транзит на релацији Беч-Цариград. Све до оснивања аустријског Лојда копнени и водени пут су чинили једину сигурну везу за пренос писама, новца и робе. Занимљив је податак сачуван у Магистрату који говори да је с`почетка 19. века што на обали Земуна, што преко пута крај Црвенке дневно било укотвљено осамдесетак бродова чекајући утовар или истовар. Курирске лађе су се редовно заустављали у оба смера и прихватали писма, документе и новац. Све је паковано у дрвено буре и претоварано на курирску лађу на којој се све разврставало по адресама примаоца.
Поштовани читаоци
Живимо у вековном граду богате историје. Овакве приче служе само да нас подсете на занимљивости и људе . Уживајте………..
Понекад ми јутро донесе мирис врућег сељачког хлеба помешаног са димом из `лебне фуруне умешеног у маглини која из менталне слике прелази на јаву. Чујем бабине кораке, петла како пева и лишће старог ораха у симфонији природе једног шумадијског, од предака прослеђеног имања.
На лицу ми је осмех којим грлим Пенику и Мазу, два дивна авлијанера, другаре у игри и животу у коме сат служи само за декор старе комоде фарбане бабином руком у дивну пастелну зелену боју чијег се мириса и кутије јако добро сећам.
Зашао сам у године у којима простор и време не ограничавају ум. Слободно путујем на места која изгледа живе дубоко у мом срцу. Нису ми више потребни километри вожње већ само мрва мира огледана у нечињењу других. Занимљива зрелост закуца на врата сваком од нас негде после педесете и кроз ћелаво теме спаја са незнаним силама света за ког до тад само претпостављамо да постоји. Потребан је само један тртенут свести у коме ћемо се препустити и уживати у чулима распаљеним од некуд. Осећам загрљаје драгих ми људи и строге погледе сачињене од страхова и поноса протканих љубављу чији је једини мотив њихово и моје постојање.
„Једина мера успеха је трајање“. Парафразирам Слободана Селенића из романа „Очеви и оци“ буди ми наду у лепоту којом нас заогрће старење. Осмехујем се и даље………… Надам се да ћете и Ви?
