Запис из олује…………

Хладан и оштар ветар отпочињао је своју симфонију. Дувао је снажно баш како и приличи ветру крај великих вода. У тренуцима потпуно је прекривао ритмични звук таласа и безбројних капи које су се стапале са њима. Небо се спојило са хоризонтом, тлом и великом водом. Ја сам постојао крај чврстих узиданих каменова. Осећао сам додир ветра, хладноћу и симфонију саткану од чисте природе. Чини ми се да је својим доласком ветар одувао све мисли из моје главе прочишавајући је до ништавила. Време нисам осећао. Једино је мирис соли и егзотичних цветова колао мојим умом. На лицу сам имао осмех. Осмех који је светлео чак до мојих очију. Био сам безбрижан. Без мисли. Без идеја. Постојао сам допуштајући себи постојање и веру. Веру која ме је даривала па и овим сећањем……………………………………

DSCF9167

Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

Изнад облака………….

Земља је заиста чудесна планета окружена безбројним звездама у универзуму. Једино место (по нашим заиста скромним сазнањима) насељено бићима која су прожета осећањима и умом. Многа од тих дивних бића су захваљујући искреној љубави и вери успела да одбаце мисаони и терет друштва и да се уздигну са Земље чак до звезда и засветле. Дакако делима које су створили допуштајући им да превазиђу садашњост. Познајем и дивим се делима хиљада воздигнутих земљана почев од великог Николе Тесле па све до Моцарта и данашњих технолошких креатора. Сви они су имали довољно љубави и вере да своју идеју реализују на корист читавог човечанства све време заслепљујући сопствена чула и мисли да их неби скретали са пута, пута који су сами саградили.

Данас, исто као и предходних миленијума свако биће на својим плећима носи мисли. Мисли које се рађају из ништавила. Мисли које им је наметнуло друштво, време или њихови вољени сасвим несвесно. Већина не зна како да безбедно носи мисли које ако се понављају постану терет, понекад претежак, па чак ни да га је могуће скинути са себе и оставити крај пута. Многе филозофије( старе преко 2500. година), религије и наука нуде сасвим успешне начине. За њихово учење потребна је жеља, воља и истрајност чији је плод слобода неоптерећеног ума а последица издизање. Издизање изнад облака мисли који понекад прекрију читаво небо и постану модри и црни натапајући тло сузама. Изнад њих је велико, топло Сунце и диван поглед. Биће које се издигне бива миловано топлином и опчињено погледом ка хоризонтима који се непрестано шире. Ужива у погледу на шарене меке мостове које спајају места на тлу, на шарене дуге, на далеке маглине и јата звезда па и на себе. На себе јер по први пут могу сами себе да сагледају осветљене. За њих прошлост по први пут заиста јесте прошла а за будуће немају времена. Императив постаје чиста љубав ка…………………….нечему својственом сваком понаособ……………

DSCF8894

Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

Бескрајни временски круг

Будућност је дошла. Увукла се као љубавник остављајући прошлост времену ком припада. Ја сам седео прекрштених ногу, усправих леђа држећи чашу кроз чији су се нектар преламали зраци сунца које је залазило. За собом је остављало честице које су пламтеле од љубави бојећи небо. Хладиле су се и стапале попут љубавника улазећи у сан у тренутку у коме се варош будила нежним светлом расипајући га по савском огледалу. Месец је каснио али не и звезде које су лагано палиле небо мешајући своје честице  са оним у огледалу. Реченица живота је текла својим током а ја сам јој додао још један знак интерпункције баш у трену у коме су се капи винског нектара распалиле рецепторе укуса. Значио је лепоту у реченици која је настављала даље, одлазећи у бескрај.

Такве су Београдске летње вечери укусне и топле, пуне чулних и вантелесних сензација баш као и љубав којом су проткане. Она је чаролија која пише и слика мојим рукама право из душе остављајући записе на папиру или платну које ће неко драг купити и некуд однети, можда и у вечност која је прескочила попут  старог  сата  крај  времена. Ја ћу остати да упијам благодетно светло све док ме нежни талас виолинских тонова не позове ка чаролији јутра или ноћ не отме од себе и нежним корацима спусти до сна у коме ћу изгубити себе.

Бескрајни временски круг, ја на њему у смеру живота попут детета на рингишпилу насмејан и ведар пркосећи судбини уживам препуштен таласима емоцијама које изазване постојањем долазе.

Буђење прекида сан а прија ми само ако ме додирне баршунаста кожа коју љубим и миришем прекривајући ми лице влатима косе попут Дунавске виле над вировима страсти које ћу походити попут истраживача. И све тако на истом временском кругу у смеру живота долазећи на место са ког сам предходне вечери пошао уз укус емоција који расте ка новом кругу.

 

Мирослав Љ Ранковић

 

22308954_545660122445556_6839127353927274942_n

На светог Саву

Давних седамдесетих година када сам ја био мали а свет велик први пут сам рецитовао јавно. Моја бака која је и била идејни творац тог наступа је користила реч деклемовао. Било је то у јутру светог Саве који се празновао по ретким кућама и Храмовима. Сећам се снега и пута уз који је свитало све до мени тада велике цркве. Сећам се и деце која су била радосна и рекао бих сад, уплашена од света који је испуњавао простор омеђен загарављеним иконама. У једном тренутку сасвим напред поставили су сто, крај њега столицу на коју је ступила једна девојчица. Приметио сам њене румене образе и погледе присутних које је придржавао поносни осмех. Након неког времена сам и ја коракнуо ка столици и нечијим великим рукама подигнут на сто. Рецитовао сам исто као и данас:

 

„Где год има српско дете
Венац славе данас плете,
Где се српски пише, збори
Тамо свећа данас гори.
Где су српске цркве, школе,

Данас Српчад Бога моле,

Да им пружи руку свету,
Да достигну жељну мету.

Славе деца школску славу
Царског сина – Светог Саву.
Лица су им пуна миља,
Јер Светац их благосиља.“

 

Нисам добио аплауз али сам сигурно хиљаду пута помилован или пољубљен по челу. Не сећам се како сам сишао са стола али знам да од тог тренутка за своју баку нисам био више само обично дете, већ  неко…………………….. и ето, том стазом корачам и данас и рецитујем баш као и тад из срца.

 

 

Мирослав Љ Ранковић

22308954_545660122445556_6839127353927274942_n

 

 

Богојављенска ноћ

Крстовданска ноћ је протекла у љубавном жару Београдских ветрова. Прожимали су своје праменове милујући облаке који су летели са југа. Прихватали су пахуље у знак најаве родног лета и посипали их претварајући град у бајку. Заиста је тако изгледао са свим траговима који су откривали путање његових житеља. Усамљене скулптуре су добиле ново бело рухо као и дрвеће. Град се лагано будио дозвољавајући зори да открије хоризонт који се стопио са тлом. Једино су реке усталасале своја огледала претварајући се у слику космоса у којој су пахуље биле звезде. Посматрајући њихове маглине осећајући додир могуће је на трен отпловити у прве дане настанка. Заљубљени имају нарочит дар да у таквим сценама учествују уживајући. Заиста је Београд бајка чак и за Принцезе које нежним корацима исписују његову поему. Сјај њихових очију на далеко се види а и осећа. Уколико је усмерен ка облацима моћан је да их истопи пуштајући зраке сунца да милују оне које воле. Можда је и то разлог што се баш следеће, Богојављенске  ноћи небо над  Београдом отвара  на  трен  довољан  да жеља одлети  међу звезде које ће пошиљаоца обасјати чистом љубављу. Ноћ у којој ће сваки становник  ове вароши с`вером гледати у небо.

Ја ћу сигурно ноћас гледати у небо ка јединственој звезди коју волим а уверен сам да ће те је и Ви пронаћи уколико се усудите.

Потребна Вам је само чиста љубав!

 

Мирослав Љ Ранковић

22308954_545660122445556_6839127353927274942_n