DSCN2941

Веровали или не пре четрдесетак година у Београду је постојало  неколико стотина књижара и папирница више него данас. Љубазни и начитани књижари процењивали су сваког купца и усмеравали га ка књигама које је желео. Тадашњи стандард се огледао и у сјајним повезима сабраних дела највећих писаца који су заиста били јако тражени. Тих година било је и књижара које су продавале дела на страним језицима. Најпознатија је била „Југословенска књига“ смештена у палати „Албанија“, на почетку улице Кнеза Михајла. Књиге на страним језицима биле су смештене у подруму палате који је у свако доба био испуњен купцима. Уживао сам у мирису хартије и листању луксузних издања посвећених уметности. Често сам и куповао, наравно од џепарца који је био сасвим довољан за живот и поклоне себи и блиским пријатељима.

Чини ми се да није било прометније улице у којој није било бар неколико ризница књига. Радова књижара у Призренској улици имала је увек испуњен излог са новим издањима из новог црвеног или плавог кола. Нолит је крај нових наслова ређао оне на попусту приступачне баш сваком џепу а Српска Књижевна Задруга настављала традицију штампајући и увезујући деценијама у исти класични повез. Било је то време у коме је Сајам књига трајао 365 дана у години. Било је то време у коме су се читали највећи писци са читаве планете свуд и на сваком месту: од аутобуса до плаже.

Било је то време у коме је свако академско звање гарантовало мудрост носиоца. Била је то нека друга земља и изгледа неки сасвим други људи……………..

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

Предратнe Београдске књижаре – за веровали или не?

Давне 1935. године  у Београду је живело 290000 становника што је пет  зарез пет  пута мање него данас. За веровали или не је да је баш те године у Београду било   162 књижаре или бар два пута више него данас.

Највећа књижара тог доба је била Геце Кона која је издавала и продавала уџбенике. Књиге за народ највише је продавала књижара Томе Јовановића и Вујића, популарне књижара „Славија“ а техничке „књижара Божидара В Сујића. Архивски подаци кажу да је од свих најбоља била антикварница  „Доситеј Обрадовић“ коју је водио Драгослав М Петковић. Антикварницу пуну вредних књига редовно су посећивали тадашњи интелектуалци и људи од угледа.  Подаци кажу да је најкултурнији књижар тог доба био С.Б.Цвијановић који је пре свих водио рачуна о културној вредности књиге.

Већина тадашњих књижара издавала је каталоге. Најопремљенији били су Цвијановићеви а најпрегледнији антикварни. Највећи број каталога кажу да је издао Геца Кон а ја сам неколико пута на разним сајмовима антиквитета имао прилику да уживам у њиховој лепоти и мирису хартије.

Највећи сајам књига до другог рата у Београду је одржан 1930, године. Подаци кажу да је попуст износио 50%  а највећа атракција књижара на точковима која је обилазила тадашњу варош.

1932, године  поводом прославе стогодишњице  штампања прве књиге у Србији Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузурић“ заједно са издавачима приредило је „Дане књиге“ популаризујући лепоту књиге.

Многи од Вас су као и ја наследили сачуване књиге од својих предака купљене баш у том периоду. На књигама које сам наследио видни су трагови времена, читања и људи који су то чинили. У једној сам пронашао обележивач са потписом мог прадеде а у другој трагове пера испод реченице која је изјављивала љубав. Имам и неколико посвећених песмарица  и неколико каталога са тада популарним француским романима у којима је изјава љубави описивана на неколико десетина страница  и по некад уживам читајући и посматрајући их.

На крају не могу а да се не запитам колико ће књижара бити у Београду за десет година?

Надам се више него данас?

cropped-20622311_10210783457162701_653765793394715131_n.jpg

 

 

 

 

 

Мирослав Љ Ранковић

Неко ко мисли другачије

cropped-slj-1.jpg

013

Бескрајни временски круг

DSC_0354

          Бескрајни  временски круг

       Будућност је дошла. Увукла се као љубавник остављајући прошлост времену ком припада. Ја сам седео прекрштених ногу, усправих леђа држећи чашу кроз чији су се нектар преламали зраци сунца које је залазило. За собом је остављало честице које су пламтеле од љубави бојећи небо. Хладиле су се и стапале попут љубавника улазећи у сан у тренутку у коме се варош будила нежним светлом расипајући га по савском огледалу. Месец је каснио али не и звезде које су лагано палиле небо мешајући своје честице  са оним у огледалу. Реченица живота је текла својим током а ја сам јој додао још један знак интерпункције баш у трену у коме су се капи винског нектара распалиле рецепторе укуса. Значио је лепоту у реченици која је настављала даље, одлазећи у бескрај.

          Такве су Београдске летње вечери укусне и топле, пуне чулних и вантелесних сензација баш као и љубав којом су проткане. Она је чаролија која пише и слика мојим рукама право из душе остављајући записе на папиру или платну које ће неко драг купити и некуд однети, можда и у вечност која је прескочила попут  старог  сата  крај  времена. Ја ћу остати да упијам благодетно светло све док ме нежни талас виолинских тонова не позове ка чаролији јутра или ноћ не отме од себе и нежним корацима спусти до сна у коме ћу изгубити себе.

      Бескрајни временски круг, ја на њему у смеру живота попут детета на рингишпилу насмејан и ведар пркосећи судбини уживам препуштен таласима емоцијама које изазване постојањем долазе.

         Буђење прекида сан а прија ми само ако ме додирне баршунаста кожа коју љубим и миришем прекривајући ми лице влатима косе попут Дунавске виле над вировима страсти које ћу походити попут истраживача. И све тако на истом временском кругу у смеру живота долазећи на место са ког сам предходне вечери пошао уз укус емоција који расте ка новом кругу.

Мирослав Љ Ранковић

cropped-20622311_10210783457162701_653765793394715131_n.jpg

 

 

 

Праменови коса Водених Вила

Пре много дугих  миленијума  Земун и Београд  је прекривало Панонско море. Легенде говоре да је било велико и моћно, прекривено таласима и проткано праменовима коса Водених Вила. Биле су велике и моћне и заљубљене у таласе који су љубили Калемегдански брег све хрлећи ка јутарњем сунцу и ветру који је доносио свежину са далеког истока. Један од праменова пружао се ка западу, куда данас тече велики Дунав а други крај Гардоша, Ћуковца и Калварије, ка југу, куда је одмах по повлачењу мора потекла Сава.С`временом Дунав је све више грлио Земун а Сава се одмицала ка Београду стварајући  равницу коју су много векова касније населили људи. Тло је било прошарано заосталим водама, трском и врбацима. Било је потребно много векова љубави и вере да се исуши и прилагоди грађевинама које су испунили осмеси душа које га саздаше, за нас који смо дошли и оне који ће долазити са временом. Водене Виле су све време помагале градитељима онако у тајности извирући само ноћу када застане ветар а спусти се магла. Тако је и данас. Могу их видети само они чистог срца који у ноћи обојеној маглинама свемирских дуга шетају крај Дунава и Саве.Препознаће их по пируетама изнад воде и мирису цветова црвених врба ………………………………… или у ниском облаку тик изнад воде…………………………………………..

Мирослав Љ Ранковић

cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg

29750078_1603142256472207_2105127678549607615_o

Између хиљаде страница историје која нас спаја заједно са људима

Усидрени у Земуну на Гардошком брегу а погледом на панорами Београда у даљини. Између хиљаде страница историје која нас спаја заједно са људима које ни царства нису могла да раздвоје. Близина је стварала прилику за интерес који су само ретки пропуштали и све тако пружајући се у недоглед.

Данас је Земун само градска општина без слуха како у градској тако и општинској власти за  потребе његових становника. Њихов императив је апсолутна послушност интересима челника партије а не слушање и ангажовање оних који пре свега воле. Овај поглед открива лепоту пре свега положаја оба ентитета и пејзажа а скрива огромне саобраћајне и урбанистичке проблеме. Превише возила, премало паркинга, преуске улице, неадекватно регулисан саобраћај, превише смога, премало стрпљења, улагања у погрешне пројекте, дивљање модерних инвеститора свакодневно све више загорчавају живот.

Уместо да град прилагођавају житељима они то чине према туристима и тако већ годинама.

Намеће се питање докле? Докле год већина не схвати да на изборима треба кандидовати стручне а не послушне! Докле год партијска припадност не оде у заборав а њено место заслужи стручна и људска и докле год лицемерје и криминал не буду осуђени и изопштени.

До тада остаје нам вера, љубав и нада па и у боље сутра…………….

 

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

9

Стари занати – Шеширџија

Поштовани пријатељи

До пре педесетак година било је немогуће срести гологлаву особу. Господа су носила шешире а радници и ученици капе. Даме такође. Кишобрана је било још од доба Моше Аврама ( XIX век) али за разлику од шешира нису били обавезни део гардеробе. У то доба Београд је обиловао шеширџијским и капаџијским радњама.Само у Балканској улици их је до скоро било неколико. Један од последњих који је радњу и занат наслеђивао генерацијама је “Анђелковић” који је и начин израде шешира поделио са нама у једној “Ноћи Музеја” пре неколико година. Читав процес израде шешира сам описао у роману “Сара” поможући својој јунакињи да на савремено модно тржиште изађе додајући детаљ неспорне елеганције.

Изашла је нешто раније из ризнице знања.  Лаганим ходом преко Славије и улице Кнеза Милоша пролазећи поред парка Мањеж стиже све до почетка Балканске улице. Ходала је полако пажљиво загледајући  излоге. Ушла је у један старински на чијем је стаклу стајао једва видљив натпис ” Шеширџија”.

Добар дан, изволите! Изговорио је прилично крупан продавац.

Добар дан и Вама! Желела бих  да  разговарам  са  мајстором или газдом.

Изволите, ја обављам и једну и другу дужност.

Драго ми је. Зовем се Сара Константиновић. Ја сам историчар уметности и бавим се креирањем одеће. Желела бих да купим неколико модела дамских шешира какви су ношени двадесетих година прошлог века.

Такве шешире млада дамо немам у понуди као ни остали који се баве овим занатом. Мислим да их не прааве ни кинези који убише све што се зове занатом у овој земљи. Уколико сте спремни да чекате и платите, наравно направићу их за Вас. Срећом, ја сам пета ген-ерација у овом послу и сачувао сам калупе свог пра пра деде који је  започео шеширџијски занат.

Наравно, да ћу Вам платити али бих волела да видим калупе и уколико је могуће присуствујем изради?

Показаћу Вам калупе, изволите поћи за мном. Мајстор је поведе иза завесе па низ ходник до једне веће дворишне просторије киселог мириса. У просторији је радила млађа мушка особа. 

Сине замени ме у радњи а ја ћу са госпођицом да покушам да направим један шешир.

Просторија је била окружена полицама на којима су стајали материјали, дрвени калупи и направљени шешири. На средини просторије стајао је велики дрвени сто на коме је био решо са скоро кипућом течношћу боје пепела. Мајстор дугачким рукама  са  једне  од  горњих  полица, извади дрвени калуп облика звона.

 –Ево Госпођице ово је један од калупа. Величина је стандардна и за данашње време и делује веће али због косе. Имам и нешто беж чоје па могу да Вам демонстр-ирам израду.

Радујем се, верујте!

Па када се радујете гледајте! У овом лонцу се налази тајни састојак растворен у води. У њега ћу умочити пр-едходно искројено парче чоје.

Мајстор је развио чоју и оцртао три облика слоб-одном руком гледајући у скоро избледели цртеж на калупу. Вешто их је исекао маказама сличним које је она наследила од баке. Навукао је на руке дубоке гумене рукавице и спустио чоју у лонац из кога је испааравала течност.

Све Вам је у осећају. Под прстима и рукавицом тачно осетим тренутак када је кувана.

У међувремену је расклопио калуп за кога се исп-оставило да је дводелни и да има и метални стезач очигледно кован од гвожђа.

Ево сад је време!

Извукао је комад чоје, исцедио га хитрим покретима руку, поставио преко доњег и навукао горњи калуп. Из платна је излазила пара стварајући облачиће изнад њихових глава. Мајстор је узео закривљени нож и вештим покретима обсекао материјал који  је прелазио преко  калупа.  Поново  је посегнуо ка полици и узео још два слична калупа. Отворио их и поновио поступак са кувањем чоје и затварањем калупа.

Реците ми од када се бавите креирањем?

Од прошле године. Знате вратила сам се из Канаде где су ме одвели када сам била дете. Сад живим у бакином стану и издржавам себе продајући своје креације ван граница ове земље. На почетку сам.  Надам се да ће ми Ваши шешири улепшати креације!

Верујте да једва чекам да радим. Погледајте сад.

Отворио је калуп и извукао први шешир. Био је предивног облика. Сара је стајала непомична са осм-ехом на лицу.

Сад ћу прошити ивицу.

Сео је за машину сличну Сариној, заменио конац поставивши калем боје крема као и мали калем испод плоче. Брзо је опшио ивицу шешира вешто мак-азама секући крајеве. Из кутије поред машине узео је траку нешто тамније нијансе, одмерио, забележио оловком и зашио. Навукао је на шешир а од другог комада направио цвет који је иглом зашио за траку па за шешир.

Изволите, пробајте!

Сара је нежно сакупила косу и ставила шешир. Мајстор је принео огледало гледајући благост њеног  осмеха.  Сара  се  окретала  дивила  и додиривала чоју а мајстор је завршио и преостала два. Одушевљење је би било све веће.

Надам се да сте задовољни?

Веома, чак одушевљена! Да ли имате и других боја?

Видите на полици. Могу наравно и да набавим само ми дајте коју желите и будите стрпљиви. Чоју набављам из Турске зато што је овде више нико не ради. Остале су ми само мале залихе.

Наравно! Даћу Вам боје које желим а Ви ми молим Вас реците цену да Вам платим за ова три.

Сматрајте да сте платили Вашим интересовањем. За следеће моделе видећемо колико ће коштати материјал а ја ћу Вам наплатити десет евра по шеширу који изра-дим. Надам се да Вам цена одговара?

Наравно, а ви молим Вас, наплатите свој рад.

Рекох Вам већ сте ми платили! Па ово није Канада, већ Србија у којој је некада нешто немогуће платити новцем!

Хвала Вам!

Запаковаћу Вам шешире а и поклонићу Вам једну кутиију од пресованог картона. Изволите. Она је једини правилни начин за чување. Штити их од прашине.

Хвала Вам! Ја ћу доћи за неколико дана са бројем потребних шешира и бојама.

Изволите, радоваћу се поново! …………………………………”  ( одломак из романа Ранковић Љ Мирослава “Сара“”)

cropped-20622311_10210783457162701_653765793394715131_n.jpg

 

cropped-slj-1.jpg

Мирослав Љ Ранковић

неко ко мисли другачије

37 36 35 34 33 32 31 30 29 28 27 26 25 24 23 22 21 20 19 18 17 16 15 14 13 12 11 10 9 8 7 6 5 4 3 2 1

39

 

 

 

 

 

 

 

Скадарска улица од 500 корака

Најчувенија боемска улица у Београду, позорница најбољих оркестара градске музке, омиљена дестинација странаца и заљубљених живи весело свој други век.  Њена калдрма памти овдашње великане чија су се дела усадила у днк нашег народа настављајући да живе заједно са њим. На 500 корака стиснуле су се једна школа, неколико стамбених зграда, једна банка, један напуштен тржно-пословни центар, неколико на далеко чувених галерија, кућа Ђуре Јакшића, чесма и мноштво угоститељских објеката сваке врсте. Најпознатији су по својим оркестрима, услузи и отвореним баштама у којима је могуће уживати исто као у баштама старих београдских дворишта у укусима, мирису и звуцима који милују. Ту је и неколико пијачних тезги испуњених сувенирима и остацима старих времена са насмејаним и веселим продавцима.

Од увек је Скадарска имала своје маскоте: гатаре, добошаре, глумце и песнике који су своје стихове пуштали низ улицу и Кошаву. Има их и данас као и Жику Обретковића који својом шареном торбицом дочекује и испраћа радознале погледе.

У рано јутро поједини још увек чују звук воде која се из бунара прелива у велико пиварско буре и дреш содаџије из подрума велике Скадарлије. Чујем их и ја као и глас великог Моме Капора који у ухо бисте Ђуре Јакшића шапуће искајући мало плаве боје којом ће насликати своју девојку……………….

На стотом кораку гледано од врха могуће је срести потпуно умазане пролазнике који чврсто држе лепињу испуњену кајмаком и гулашом који се цеди падајући на  ципеле и калдрму. Толико су обузети укусом да не примећују чак ни на трен свет око себе све спуштајући се до прве крагне пива којим ће утолити жеђ.

И све тако драги пријатељи од раног јутра па до следећег из године у годину из века у век ……………….живи наш Београд, живео нам заувек!

48

Мирослав Љ Ранковић

Мирослав Љ Ранковић

неко ко мисли другачије

2016-02-27 16.28.29

Земунски бунари – Симбол љубави и прохујалих времена

https://www.youtube.com/watch?v=3UOVE_neCcY

23

Косанчићев Венац најстарија калдрма у граду …..

Једна од последњих сачуваних амбијенталних целина у Београду. Место на коме је још увек могуће видети лименог петла како показује правац ветра са оџака. Крај ког неколико пута дневно грли звук звона Саборне цркве. Место познато по калдрми, кафанама, сликарима, фотографима, књижевницима, Мики Аласу и боемима. Место које лежи на ко зна колико слојева археолошких налаза?

Име је добила по капији саграђеној у доба Турске окупације Београда. Била је једна од четири кроз које се улазило у град.

1862. године после Турског бомбардовања Београда обндашњи становници чекићима и полугама срушише и однеше чувену „Варош капију“ саграђену од камена и дрвених греда.Верујем да је наставила свој живот у зидовима тадашњих кућа. Верујем да њени трагови постоје и данас али да су вешто сакривени.

1827. године  тик до кафане Знак Питања у Ичковој кући Београд добија прву књижару коју отвара Глигорије Возаревић која 1831. постаје и штампарија а књижара прелази у кућу на чијем се месту данас налази школа Краљ Петар. Ту у тој маленој књижари 15. Фебруара 1832 године основана је Народна библиотека Србије.

У ниши фасаде куће са бројем 13   налазили се биста Косанчић Ивана погледа усмереног ка Саборној цркви.

Место познато по згаришту зграде Народне Библиотеке Србије ког је веома вешто тада нацистичка Немачка бомбардовањем запалила. И данас стоји да опомене сваког свесног. Ратна одштета за спаљене књиге никада није исплаћена. Почетком седамдесетих двадесетог века вршено је прво археолошко сондирање терена. Из дубине спаљеног Београда изронио је Сингидунум, на малом новчићу са ликом Константина.Жалосно је што и данас није завршено ни конзервирано и што стоји изложено зубу времена. Приликом сондирања нађена је огромна количина угљенисаних књига које треба изложити баш у витринама садашње библиотеке како би биле опомена сваком ко пожели да на тај начин уништи један народ.

У међувремену Косанчићев Венац наставља живот са својим становницима опомињући да народ који не сачува своју историју није достојан будућности! Прошетајте и истражите крај. Сигуран сам да ће те наћи своју стазу и бескрајно уживати у њој!

Мирослав Љ Ранковић

2016-02-27 16.28.29