Бескрајни временски круг

DSC_0354

          Бескрајни  временски круг

       Будућност је дошла. Увукла се као љубавник остављајући прошлост времену ком припада. Ја сам седео прекрштених ногу, усправих леђа држећи чашу кроз чији су се нектар преламали зраци сунца које је залазило. За собом је остављало честице које су пламтеле од љубави бојећи небо. Хладиле су се и стапале попут љубавника улазећи у сан у тренутку у коме се варош будила нежним светлом расипајући га по савском огледалу. Месец је каснио али не и звезде које су лагано палиле небо мешајући своје честице  са оним у огледалу. Реченица живота је текла својим током а ја сам јој додао још један знак интерпункције баш у трену у коме су се капи винског нектара распалиле рецепторе укуса. Значио је лепоту у реченици која је настављала даље, одлазећи у бескрај.

          Такве су Београдске летње вечери укусне и топле, пуне чулних и вантелесних сензација баш као и љубав којом су проткане. Она је чаролија која пише и слика мојим рукама право из душе остављајући записе на папиру или платну које ће неко драг купити и некуд однети, можда и у вечност која је прескочила попут  старог  сата  крај  времена. Ја ћу остати да упијам благодетно светло све док ме нежни талас виолинских тонова не позове ка чаролији јутра или ноћ не отме од себе и нежним корацима спусти до сна у коме ћу изгубити себе.

      Бескрајни временски круг, ја на њему у смеру живота попут детета на рингишпилу насмејан и ведар пркосећи судбини уживам препуштен таласима емоцијама које изазване постојањем долазе.

         Буђење прекида сан а прија ми само ако ме додирне баршунаста кожа коју љубим и миришем прекривајући ми лице влатима косе попут Дунавске виле над вировима страсти које ћу походити попут истраживача. И све тако на истом временском кругу у смеру живота долазећи на место са ког сам предходне вечери пошао уз укус емоција који расте ка новом кругу.

Мирослав Љ Ранковић

cropped-20622311_10210783457162701_653765793394715131_n.jpg

 

 

 

Праменови коса Водених Вила

Пре много дугих  миленијума  Земун и Београд  је прекривало Панонско море. Легенде говоре да је било велико и моћно, прекривено таласима и проткано праменовима коса Водених Вила. Биле су велике и моћне и заљубљене у таласе који су љубили Калемегдански брег све хрлећи ка јутарњем сунцу и ветру који је доносио свежину са далеког истока. Један од праменова пружао се ка западу, куда данас тече велики Дунав а други крај Гардоша, Ћуковца и Калварије, ка југу, куда је одмах по повлачењу мора потекла Сава.С`временом Дунав је све више грлио Земун а Сава се одмицала ка Београду стварајући  равницу коју су много векова касније населили људи. Тло је било прошарано заосталим водама, трском и врбацима. Било је потребно много векова љубави и вере да се исуши и прилагоди грађевинама које су испунили осмеси душа које га саздаше, за нас који смо дошли и оне који ће долазити са временом. Водене Виле су све време помагале градитељима онако у тајности извирући само ноћу када застане ветар а спусти се магла. Тако је и данас. Могу их видети само они чистог срца који у ноћи обојеној маглинама свемирских дуга шетају крај Дунава и Саве.Препознаће их по пируетама изнад воде и мирису цветова црвених врба ………………………………… или у ниском облаку тик изнад воде…………………………………………..

Мирослав Љ Ранковић

cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg

29750078_1603142256472207_2105127678549607615_o

Пуцкетава прича у 3 чина или прича на 33 обртаја

Београдска пролећна Кошава осим алергена у својим праменовима носи и честице љубави. Оне су драги пријатељи мање од Хигсовог Бозона за којим већ годинама упорно трагају у Церну. Лако их је приметити ако имате нежно срце.Најпре ћете осетити пријатну голицајућу топлину а потом и поглед чистих очију у који ћете урањати……али отом-потом.

Чин први

Пре игре

Корачао је лагано. У руци је носио кесу са грамофонским плочама све до кафеа у коме је волео да седи недељом. Познати конобар без питања је донео продужени експресо са топлим млеком и воду. Поздравили су се осмехом. Увијао је лагано цигарету миришући дуван. Срк експреса, паљење шибице и мирис. Мирис који се мешао са мирисом кафе обавијајући најпре њега а потом и све у блиском окружењу. Очи затворене окренуте ка сунчевим зрацима. Време, за њега, стало.

Освестила га је сенка. Заклонила је светло. Жмирткао је посматрајући њен лик.

-Здраво млада генерацијо!-изговорио је лагано.

-Здраво! Баш си маторац.-Изговори она.

-Изволи седи.“Добро дошла у још један од сумрака јучерашњих дана и ноћи“! Цитирам стихове мог друга Спалета.-Изговори он

-Боље те нашла на светлу дана!-Изговори она и седе наспрам њега.

-Да ли си расположена за кафу?

-Не! Више би ми пријао коктел.

-Наручићемо два!

Конобар је ускоро донео два коктела у којима су пливали листићи нане.

-Знаш одувек сам се питала како звуче ти црни кругови?

-Мислиш на плоче?

-Да.

-Звуче као љубав.-Изговорио је он огледајући се у њеним очима.

-Да. Баш као љубав. Како да не?

-Да ли си икад слушала музику која долази са плоче?

-Не.

-Да ли би волела да је чујеш?

-Па…..можда? Да.

-Пођи са мном. Близу је. Имам диван грамофон.

-Сад.

-Не баш сад. Кад попијемо коктел.

-Може………

Одшетали су. Мала, сасвим мала соба, Ветар који њише завесу, она, он, грамофон и……..пуцкетање. Села је на кревет испред кога су били велики високи звучници. Најпре је посматрала окретање плоче лагано подижући дланове ка небу а потом зажмурила. Деловала је као да се чуди све до друге песме на првој страни. Покретом руке позвала га је да седне до ње. У трећој песми приближала се њему да би у четвртој неким чудом своје руке налонила на његове.

Чин други

Игра

Руке су се преплитале, усне спајале и одвајале. Најпре је одлетела мајца а потом………..и остатак гардеробе. Нису приметили да је звук нестао па чак ни ветар који се напрасно појачао односећи завесу све до плафона. Били су једно у једном трену једне ветровите пролећне недеље испред звучника из ког је таласала музика.

Чин трећи

После игре

Окренуо је плочу. Поново је легао крај ње. Прсте леве руке умрсио је у њену косу. Десна рука је лебдела а усне………су записивале тонове по њеном телу. На тренутке је жмурила а на тренутке посматрала завесу која је виорила….. Потрајало је све до ноћи………….и траје још……..и трајаће………….до краја времена.

20622311_10210783457162701_653765793394715131_n

 

 

 

 

Мирослав Љ Ранковић

Неко ко мисли другачије

26961636_10211995997555453_311099463288688191_o

Скадарска улица од 500 корака

Најчувенија боемска улица у Београду, позорница најбољих оркестара градске музке, омиљена дестинација странаца и заљубљених живи весело свој други век.  Њена калдрма памти овдашње великане чија су се дела усадила у днк нашег народа настављајући да живе заједно са њим. На 500 корака стиснуле су се једна школа, неколико стамбених зграда, једна банка, један напуштен тржно-пословни центар, неколико на далеко чувених галерија, кућа Ђуре Јакшића, чесма и мноштво угоститељских објеката сваке врсте. Најпознатији су по својим оркестрима, услузи и отвореним баштама у којима је могуће уживати исто као у баштама старих београдских дворишта у укусима, мирису и звуцима који милују. Ту је и неколико пијачних тезги испуњених сувенирима и остацима старих времена са насмејаним и веселим продавцима.

Од увек је Скадарска имала своје маскоте: гатаре, добошаре, глумце и песнике који су своје стихове пуштали низ улицу и Кошаву. Има их и данас као и Жику Обретковића који својом шареном торбицом дочекује и испраћа радознале погледе.

У рано јутро поједини још увек чују звук воде која се из бунара прелива у велико пиварско буре и дреш содаџије из подрума велике Скадарлије. Чујем их и ја као и глас великог Моме Капора који у ухо бисте Ђуре Јакшића шапуће искајући мало плаве боје којом ће насликати своју девојку……………….

На стотом кораку гледано од врха могуће је срести потпуно умазане пролазнике који чврсто држе лепињу испуњену кајмаком и гулашом који се цеди падајући на  ципеле и калдрму. Толико су обузети укусом да не примећују чак ни на трен свет око себе све спуштајући се до прве крагне пива којим ће утолити жеђ.

И све тако драги пријатељи од раног јутра па до следећег из године у годину из века у век ……………….живи наш Београд, живео нам заувек!

48

Мирослав Љ Ранковић

Мирослав Љ Ранковић

неко ко мисли другачије

2016-02-27 16.28.29

Земунска љубавна стаза

Поштовани пријатељи
Пре много зима и лета од једног слободан сам рећи чаробњака овдашњег сазнао сам за постојање љубавне стазе. Говорио је о њој све цаклећи очима иако је био у дубокој старости. Причу је чуо од свог учитеља и проверио ходајући љубавном стазом са својм изабраницом небројено пута. Стаза је делотворна од раног јутра у коме нежни сунчеви зраци пољубе Кулу па све док њена сенка не помилује звоник Николајевске цркве. Најбитније је закорачити на њу са старог степеништа које се са платоа Куле спушта ка Високој улици. Изабрану особу треба пустити да ужива у погледу и мирису који са Дунава обавија брег па чак и да сама одабере стазу којом ћете се спустити све до угла Синђелићеве и Његошеве улице на коме ће Вас сачекати стари бунар са великим точком. Иако га је зуб времена са људском небригом исцртао дубоким рељефом још увек је делотворан. Довољно је да на њега спустите руку док посматрате изабраницу Вашег срца или обрнуто и чаролија ће се десити…………………….Спојиће Вас за обичне смртнике невидљива сила допуштајући љубави да цвета………………….и све тако поштовани пријатељи до краја времена………………………….
Надам се да ову тајну нећете злоупотребити и да ћете је пренети неком чистог срца како би наставила свој пут усрећујући оне који за то нису сами имали времена и смисла?

Легенду записао
Миросла Љ Ранковић

37349375_10213329924742799_2335871496401977344_n

Земунски бунари – Симбол љубави и прохујалих времена

https://www.youtube.com/watch?v=3UOVE_neCcY

23

Поново дувају јужни ветрови ………………..

Поново дувају јужни ветрови носећи на својим праменовима пролеће. Слаткасти мирис се шири плућима и буди тела. Ове године је на срећу поранило. За који дан ће пропупети најјача стабла и почети да одмотавају своје листове. Исто ће се догодити и са цветовима. Отвориће своје паметне главице и са осмехом пратити сунце од јутра до запада без прекида све до позне јесени. Радоваће се заиста сав живи па и онај свет затворен у стенама. Биће улепшан и прекривен животом, обојен и мирисан. Биће шарен и шаренолик док постаје жива скулптура и аранжман опојан цвркутом птица. Шетаћемо више, мирисати и посматрати тај дивни преображај. Неко ће пролеће дубоким уздасима увлачити у себе дозвољавајући љубавним честицама скривеним у праменовима ветра да обоје дане који долазе и загрле макар погледом вољена бића. Неко ће отићи и корак даље. Предаће себе љубави. Љубави која је можда већ била ту. Љубави коју је успавало шуштање јесењег лишћа и прекрио дубоки снег. Љубави коју је открило пролеће. Љубави која ће измерити свачију вредност живота. Лако ћете је видети. По сјају очију и величини осмеха који ће стајата на лицу не марећи за боре………………….

DSC_1212

       Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

Запис из олује…………

Хладан и оштар ветар отпочињао је своју симфонију. Дувао је снажно баш како и приличи ветру крај великих вода. У тренуцима потпуно је прекривао ритмични звук таласа и безбројних капи које су се стапале са њима. Небо се спојило са хоризонтом, тлом и великом водом. Ја сам постојао крај чврстих узиданих каменова. Осећао сам додир ветра, хладноћу и симфонију саткану од чисте природе. Чини ми се да је својим доласком ветар одувао све мисли из моје главе прочишавајући је до ништавила. Време нисам осећао. Једино је мирис соли и егзотичних цветова колао мојим умом. На лицу сам имао осмех. Осмех који је светлео чак до мојих очију. Био сам безбрижан. Без мисли. Без идеја. Постојао сам допуштајући себи постојање и веру. Веру која ме је даривала па и овим сећањем……………………………………

DSCF9167

Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

Изнад облака………….

Земља је заиста чудесна планета окружена безбројним звездама у универзуму. Једино место (по нашим заиста скромним сазнањима) насељено бићима која су прожета осећањима и умом. Многа од тих дивних бића су захваљујући искреној љубави и вери успела да одбаце мисаони и терет друштва и да се уздигну са Земље чак до звезда и засветле. Дакако делима које су створили допуштајући им да превазиђу садашњост. Познајем и дивим се делима хиљада воздигнутих земљана почев од великог Николе Тесле па све до Моцарта и данашњих технолошких креатора. Сви они су имали довољно љубави и вере да своју идеју реализују на корист читавог човечанства све време заслепљујући сопствена чула и мисли да их неби скретали са пута, пута који су сами саградили.

Данас, исто као и предходних миленијума свако биће на својим плећима носи мисли. Мисли које се рађају из ништавила. Мисли које им је наметнуло друштво, време или њихови вољени сасвим несвесно. Већина не зна како да безбедно носи мисли које ако се понављају постану терет, понекад претежак, па чак ни да га је могуће скинути са себе и оставити крај пута. Многе филозофије( старе преко 2500. година), религије и наука нуде сасвим успешне начине. За њихово учење потребна је жеља, воља и истрајност чији је плод слобода неоптерећеног ума а последица издизање. Издизање изнад облака мисли који понекад прекрију читаво небо и постану модри и црни натапајући тло сузама. Изнад њих је велико, топло Сунце и диван поглед. Биће које се издигне бива миловано топлином и опчињено погледом ка хоризонтима који се непрестано шире. Ужива у погледу на шарене меке мостове које спајају места на тлу, на шарене дуге, на далеке маглине и јата звезда па и на себе. На себе јер по први пут могу сами себе да сагледају осветљене. За њих прошлост по први пут заиста јесте прошла а за будуће немају времена. Императив постаје чиста љубав ка…………………….нечему својственом сваком понаособ……………

DSCF8894

Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg