Скадарска улица од 500 корака

Најчувенија боемска улица у Београду, позорница најбољих оркестара градске музке, омиљена дестинација странаца и заљубљених живи весело свој други век.  Њена калдрма памти овдашње великане чија су се дела усадила у днк нашег народа настављајући да живе заједно са њим. На 500 корака стиснуле су се једна школа, неколико стамбених зграда, једна банка, један напуштен тржно-пословни центар, неколико на далеко чувених галерија, кућа Ђуре Јакшића, чесма и мноштво угоститељских објеката сваке врсте. Најпознатији су по својим оркестрима, услузи и отвореним баштама у којима је могуће уживати исто као у баштама старих београдских дворишта у укусима, мирису и звуцима који милују. Ту је и неколико пијачних тезги испуњених сувенирима и остацима старих времена са насмејаним и веселим продавцима.

Од увек је Скадарска имала своје маскоте: гатаре, добошаре, глумце и песнике који су своје стихове пуштали низ улицу и Кошаву. Има их и данас као и Жику Обретковића који својом шареном торбицом дочекује и испраћа радознале погледе.

У рано јутро поједини још увек чују звук воде која се из бунара прелива у велико пиварско буре и дреш содаџије из подрума велике Скадарлије. Чујем их и ја као и глас великог Моме Капора који у ухо бисте Ђуре Јакшића шапуће искајући мало плаве боје којом ће насликати своју девојку……………….

На стотом кораку гледано од врха могуће је срести потпуно умазане пролазнике који чврсто држе лепињу испуњену кајмаком и гулашом који се цеди падајући на  ципеле и калдрму. Толико су обузети укусом да не примећују чак ни на трен свет око себе све спуштајући се до прве крагне пива којим ће утолити жеђ.

И све тако драги пријатељи од раног јутра па до следећег из године у годину из века у век ……………….живи наш Београд, живео нам заувек!

48

Мирослав Љ Ранковић

Мирослав Љ Ранковић

неко ко мисли другачије

2016-02-27 16.28.29

Косанчићев Венац најстарија калдрма у граду …..

Једна од последњих сачуваних амбијенталних целина у Београду. Место на коме је још увек могуће видети лименог петла како показује правац ветра са оџака. Крај ког неколико пута дневно грли звук звона Саборне цркве. Место познато по калдрми, кафанама, сликарима, фотографима, књижевницима, Мики Аласу и боемима. Место које лежи на ко зна колико слојева археолошких налаза?

Име је добила по капији саграђеној у доба Турске окупације Београда. Била је једна од четири кроз које се улазило у град.

1862. године после Турског бомбардовања Београда обндашњи становници чекићима и полугама срушише и однеше чувену „Варош капију“ саграђену од камена и дрвених греда.Верујем да је наставила свој живот у зидовима тадашњих кућа. Верујем да њени трагови постоје и данас али да су вешто сакривени.

1827. године  тик до кафане Знак Питања у Ичковој кући Београд добија прву књижару коју отвара Глигорије Возаревић која 1831. постаје и штампарија а књижара прелази у кућу на чијем се месту данас налази школа Краљ Петар. Ту у тој маленој књижари 15. Фебруара 1832 године основана је Народна библиотека Србије.

У ниши фасаде куће са бројем 13   налазили се биста Косанчић Ивана погледа усмереног ка Саборној цркви.

Место познато по згаришту зграде Народне Библиотеке Србије ког је веома вешто тада нацистичка Немачка бомбардовањем запалила. И данас стоји да опомене сваког свесног. Ратна одштета за спаљене књиге никада није исплаћена. Почетком седамдесетих двадесетог века вршено је прво археолошко сондирање терена. Из дубине спаљеног Београда изронио је Сингидунум, на малом новчићу са ликом Константина.Жалосно је што и данас није завршено ни конзервирано и што стоји изложено зубу времена. Приликом сондирања нађена је огромна количина угљенисаних књига које треба изложити баш у витринама садашње библиотеке како би биле опомена сваком ко пожели да на тај начин уништи један народ.

У међувремену Косанчићев Венац наставља живот са својим становницима опомињући да народ који не сачува своју историју није достојан будућности! Прошетајте и истражите крај. Сигуран сам да ће те наћи своју стазу и бескрајно уживати у њој!

Мирослав Љ Ранковић

2016-02-27 16.28.29