Бескрајни временски круг

DSC_0354

          Бескрајни  временски круг

       Будућност је дошла. Увукла се као љубавник остављајући прошлост времену ком припада. Ја сам седео прекрштених ногу, усправих леђа држећи чашу кроз чији су се нектар преламали зраци сунца које је залазило. За собом је остављало честице које су пламтеле од љубави бојећи небо. Хладиле су се и стапале попут љубавника улазећи у сан у тренутку у коме се варош будила нежним светлом расипајући га по савском огледалу. Месец је каснио али не и звезде које су лагано палиле небо мешајући своје честице  са оним у огледалу. Реченица живота је текла својим током а ја сам јој додао још један знак интерпункције баш у трену у коме су се капи винског нектара распалиле рецепторе укуса. Значио је лепоту у реченици која је настављала даље, одлазећи у бескрај.

          Такве су Београдске летње вечери укусне и топле, пуне чулних и вантелесних сензација баш као и љубав којом су проткане. Она је чаролија која пише и слика мојим рукама право из душе остављајући записе на папиру или платну које ће неко драг купити и некуд однети, можда и у вечност која је прескочила попут  старог  сата  крај  времена. Ја ћу остати да упијам благодетно светло све док ме нежни талас виолинских тонова не позове ка чаролији јутра или ноћ не отме од себе и нежним корацима спусти до сна у коме ћу изгубити себе.

      Бескрајни временски круг, ја на њему у смеру живота попут детета на рингишпилу насмејан и ведар пркосећи судбини уживам препуштен таласима емоцијама које изазване постојањем долазе.

         Буђење прекида сан а прија ми само ако ме додирне баршунаста кожа коју љубим и миришем прекривајући ми лице влатима косе попут Дунавске виле над вировима страсти које ћу походити попут истраживача. И све тако на истом временском кругу у смеру живота долазећи на место са ког сам предходне вечери пошао уз укус емоција који расте ка новом кругу.

Мирослав Љ Ранковић

cropped-20622311_10210783457162701_653765793394715131_n.jpg

 

 

 

Београдска љубавна

Београдска љубавна

Ходао сам дуго мрачним тунелом

ка светлу

 све док нисам угледао њене очи.

Њено име је састављено из три слога.

 Мирисала је на зелени орбит.

Била је то једина жена без сенке.

У њеним очима сам угледао свој лик.

У даљини су треперила светла

одбијајући се о белину њеног осмеха,

таласи тонова су миловали њену плаву косу

а ја сам седео крај ње додирујући је лагано и радовао постојању.

 Било је то сасвим необично вече.

Напољу ледено а крај њеног срца врело.

Тај тренутак ће трајати вечно.

Да само знаш колико ми недостајеш?

 У тим очима сам видео свемир.

Волим те зато што си своја!

Нестајем, одлазим у плаветнило неба где ћу се растопити у боју

која ће пасти као кап на твоју косу сливајући се низ чело,

 крај ока до твојих усана.

Помислићеш да је то киша а то ћу бити ја!

Ноћ ће прекрити град својом тмином

а ја ћу лебдети на небу као звезда и осветљавати пут којим ходаш. Препознаћеш ме по раширеним рукама,

осмеху и очима из којих ће исијавати радост.

Мирослав Љ Ранковић

 

 

cropped-slj-1.jpg