Негде у васиони заклоњене маглинама две душе су се непрекидно приближавале. Смерност пута давала им је вера стварајући наду у праведност исхода и исходишта који су у стварности били сила, невидљива сила која је закривљавала светлост из њихових очију и усмеравала у тачку у догледу недогледног поља прошараног светлошћу звезда изнад и испод хоризонта, у огледалу чија је сврха да преклапањем спусти завесу која ће збунити путнике и посматраче довољно да одбаце […]
Будућност је дошла. Увукла се као љубавник остављајући прошлост времену ком припада. Ја сам седео прекрштених ногу, усправих леђа држећи чашу кроз чији су се нектар преламали зраци сунца које је залазило. За собом је остављало честице које су пламтеле од љубави бојећи небо. Хладиле су се и стапале попут љубавника улазећи у сан у тренутку у коме се варош будила нежним светлом расипајући га по савском огледалу. Месец је каснио али не и звезде које су лагано палиле небо мешајући своје честице са оним у огледалу. Реченица живота је текла својим током а ја сам јој додао још један знак интерпункције баш у трену у коме су се капи винског нектара распалиле рецепторе укуса. Значио је лепоту у реченици која је настављала даље, одлазећи у бескрај.
У јутарњим сатима поједини још увек могу чути звук воде која се из бунара претакала у велико пиварско буре па чак и дреш старе содаџијске радње која још увек ради у сећањима. Ја их још увек чујем као и глас великог Моме Капора који шапуће крај уха бисте Ђуре Јакшића тражећи мало плаве боје којом ће насликати своју девојку у плавом…………………………….
Поново дувају јужни ветрови носећи на својим праменовима пролеће. Слаткасти мирис се шири плућима и буди тела. Ове године је на срећу поранило. За који дан ће пропупети најјача стабла и почети да одмотавају своје листове. Исто ће се догодити и са цветовима. Отвориће своје паметне главице и са осмехом пратити сунце од јутра до запада без прекида све до позне јесени. Радоваће се заиста сав живи па и онај свет затворен […]
Будућност је дошла. Увукла се као љубавник остављајући прошлост времену ком припада. Ја сам седео прекрштених ногу, усправих леђа држећи чашу кроз чији су се нектар преламали зраци сунца које је залазило. За собом је остављало честице које су пламтеле од љубави бојећи небо. Хладиле су се и стапале попут љубавника улазећи у сан у тренутку у коме се варош будила нежним светлом расипајући га по савском огледалу. Месец је каснио али […]