Нестајем, одлазим у плаветнило неба где ћу се растопити у боју која ће пасти као кап на твоју косу сливајући се низ чело, крај ока до твојих усана. Помислићеш да је то киша а то ћу бити ја!

А001

Укулеле – инструмент за уживање

Поштовани пријатељи

Човечанство је одавно убира благодети индустријске револуције и технолошког развоја. Ма како блесаво звучало данас нам је доступно готово све. Времена до душе немамо на претек али зато имамо прилику да га квалитетно искористимо не заборављајући да и даље учимо ма колико година имали.  Верујем да је већина Вас у младости желела да засвира неки од инструмената чије сте тонове и извођаче обожавали? Верујем да и данас уживате у музици па Вам предлаже да одвојите мало новца и времена за јединствен ужитак.

Пре четрдесетак година од родитеља добио сам гитару. Још увек се сећам мириса дрвета и звука ненаштимованих металних струна. Срећом живео сам у крају из ког су потекли врхунски музичари који су данас веома активни на домаћој музичкој сцени па сам и учио од њих. Они су убрзо запловили у професионалне музичке воде а ја у „реалан“ живот остављајући гитару у углу собе.

Временом сам записивао речи које су се низале у реченице и стихове, штампао књиге и наступао на разним промоцијама и сценама. Пратили су ме дивни музичари издижући речи музиком понекад све до облака. Наравно нису увек били доступни нарочито за припрему наступа па је све било брзо и помало кусо посмтрајући са моје тачке све до трена у коме се на фиду телефонског екрана појавила девојка са малим жичаним инструментом, сличном гитари. Био је то укулеле или „бува која скаче“, инструмент који су португалски морнари понели на Хаваје ни мало свесни да ће постати основни инструмент њихове националне музике који че крајем двадесетог века преплавити свет. Убрзо сам набавио један сасвим мали сопран, потом тенор па концерт и на крају баритон који ме је вратио у свет гитара.

Било ми је потребно мање од 5 минута да засвирам  прву мелодију од два акорда. Звук који је допирао из мале резонантне кутије ме је грлио а додир прстију са струнама и дрветом  миловао попут девојке у летње вече. Захваљујући дивним ентузијастима који несебично деле своје лекције на популарној мрежи напредовао сам баш онолико колико сам времена посвећивао свирању и учењу које се у музици никад не завршава. Било је заиста толико лепо да сам свирао свакодневно савлађујући ритмове и мелодије које су ми се допадале и на чудесан начин пристајале уз стихове.

95383254_10218318884103665_2112885998508572672_o

Најфасцинантнији је осећај блаженства који долази с`временом и који је најсличнији осећају који се рађа у молитви или медитацији. Осећај лакоће  при коме нестају световне димензије времена заједно са мислима. Период чисте радости, одмора и оног што нас чини поносним што смо људи. Да не останем себичан уверавам Вас да ће и Ваше окружење уживати. Тражиће да свирате и понављате мелодије, певаће уз њих а и уздисати понекад.

Заиста Вам од срца препоручујем да набавите укулеле. Саветујем да почнете од концертне величине инструмента, да изаберете дрвени инструмент и уживате јер живот је један и нема репризу .

Препоручујем да потрагу за инструментом започнете у Беомелоди продавници јер продају инструменте азијског произвођача flight који су савршене израде, коректне цене и заштите  у облику елегантне торбе коју ћете моћи да носите са собом.  Уз инструмент ћете добити и књижицу са основним акордима и ритмовима а и љубазан савет дивне власнице.

Заиста радо се враћам у продавницу јер одише љубављу, тоновима и мирисом дрвета.

Надам се да ћете размислити о овој идеји јер ће Вам сигурно употпунити и обогатити живот!

 

Мирослав Љ Ранковић

78679779_10217011518540343_5578184364472139776_o

 

Предратнe Београдске књижаре – за веровали или не?

Давне 1935. године  у Београду је живело 290000 становника што је пет  зарез пет  пута мање него данас. За веровали или не је да је баш те године у Београду било   162 књижаре или бар два пута више него данас.

Највећа књижара тог доба је била Геце Кона која је издавала и продавала уџбенике. Књиге за народ највише је продавала књижара Томе Јовановића и Вујића, популарне књижара „Славија“ а техничке „књижара Божидара В Сујића. Архивски подаци кажу да је од свих најбоља била антикварница  „Доситеј Обрадовић“ коју је водио Драгослав М Петковић. Антикварницу пуну вредних књига редовно су посећивали тадашњи интелектуалци и људи од угледа.  Подаци кажу да је најкултурнији књижар тог доба био С.Б.Цвијановић који је пре свих водио рачуна о културној вредности књиге.

Већина тадашњих књижара издавала је каталоге. Најопремљенији били су Цвијановићеви а најпрегледнији антикварни. Највећи број каталога кажу да је издао Геца Кон а ја сам неколико пута на разним сајмовима антиквитета имао прилику да уживам у њиховој лепоти и мирису хартије.

Највећи сајам књига до другог рата у Београду је одржан 1930, године. Подаци кажу да је попуст износио 50%  а највећа атракција књижара на точковима која је обилазила тадашњу варош.

1932, године  поводом прославе стогодишњице  штампања прве књиге у Србији Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузурић“ заједно са издавачима приредило је „Дане књиге“ популаризујући лепоту књиге.

Многи од Вас су као и ја наследили сачуване књиге од својих предака купљене баш у том периоду. На књигама које сам наследио видни су трагови времена, читања и људи који су то чинили. У једној сам пронашао обележивач са потписом мог прадеде а у другој трагове пера испод реченице која је изјављивала љубав. Имам и неколико посвећених песмарица  и неколико каталога са тада популарним француским романима у којима је изјава љубави описивана на неколико десетина страница  и по некад уживам читајући и посматрајући их.

На крају не могу а да се не запитам колико ће књижара бити у Београду за десет година?

Надам се више него данас?

cropped-20622311_10210783457162701_653765793394715131_n.jpg

 

 

 

 

 

Мирослав Љ Ранковић

Неко ко мисли другачије

cropped-slj-1.jpg

013

Бескрајни временски круг

DSC_0354

          Бескрајни  временски круг

       Будућност је дошла. Увукла се као љубавник остављајући прошлост времену ком припада. Ја сам седео прекрштених ногу, усправих леђа држећи чашу кроз чији су се нектар преламали зраци сунца које је залазило. За собом је остављало честице које су пламтеле од љубави бојећи небо. Хладиле су се и стапале попут љубавника улазећи у сан у тренутку у коме се варош будила нежним светлом расипајући га по савском огледалу. Месец је каснио али не и звезде које су лагано палиле небо мешајући своје честице  са оним у огледалу. Реченица живота је текла својим током а ја сам јој додао још један знак интерпункције баш у трену у коме су се капи винског нектара распалиле рецепторе укуса. Значио је лепоту у реченици која је настављала даље, одлазећи у бескрај.

          Такве су Београдске летње вечери укусне и топле, пуне чулних и вантелесних сензација баш као и љубав којом су проткане. Она је чаролија која пише и слика мојим рукама право из душе остављајући записе на папиру или платну које ће неко драг купити и некуд однети, можда и у вечност која је прескочила попут  старог  сата  крај  времена. Ја ћу остати да упијам благодетно светло све док ме нежни талас виолинских тонова не позове ка чаролији јутра или ноћ не отме од себе и нежним корацима спусти до сна у коме ћу изгубити себе.

      Бескрајни временски круг, ја на њему у смеру живота попут детета на рингишпилу насмејан и ведар пркосећи судбини уживам препуштен таласима емоцијама које изазване постојањем долазе.

         Буђење прекида сан а прија ми само ако ме додирне баршунаста кожа коју љубим и миришем прекривајући ми лице влатима косе попут Дунавске виле над вировима страсти које ћу походити попут истраживача. И све тако на истом временском кругу у смеру живота долазећи на место са ког сам предходне вечери пошао уз укус емоција који расте ка новом кругу.

Мирослав Љ Ранковић

cropped-20622311_10210783457162701_653765793394715131_n.jpg

 

 

 

Праменови коса Водених Вила

Пре много дугих  миленијума  Земун и Београд  је прекривало Панонско море. Легенде говоре да је било велико и моћно, прекривено таласима и проткано праменовима коса Водених Вила. Биле су велике и моћне и заљубљене у таласе који су љубили Калемегдански брег све хрлећи ка јутарњем сунцу и ветру који је доносио свежину са далеког истока. Један од праменова пружао се ка западу, куда данас тече велики Дунав а други крај Гардоша, Ћуковца и Калварије, ка југу, куда је одмах по повлачењу мора потекла Сава.С`временом Дунав је све више грлио Земун а Сава се одмицала ка Београду стварајући  равницу коју су много векова касније населили људи. Тло је било прошарано заосталим водама, трском и врбацима. Било је потребно много векова љубави и вере да се исуши и прилагоди грађевинама које су испунили осмеси душа које га саздаше, за нас који смо дошли и оне који ће долазити са временом. Водене Виле су све време помагале градитељима онако у тајности извирући само ноћу када застане ветар а спусти се магла. Тако је и данас. Могу их видети само они чистог срца који у ноћи обојеној маглинама свемирских дуга шетају крај Дунава и Саве.Препознаће их по пируетама изнад воде и мирису цветова црвених врба ………………………………… или у ниском облаку тик изнад воде…………………………………………..

Мирослав Љ Ранковић

cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg

29750078_1603142256472207_2105127678549607615_o

Између хиљаде страница историје која нас спаја заједно са људима

Усидрени у Земуну на Гардошком брегу а погледом на панорами Београда у даљини. Између хиљаде страница историје која нас спаја заједно са људима које ни царства нису могла да раздвоје. Близина је стварала прилику за интерес који су само ретки пропуштали и све тако пружајући се у недоглед.

Данас је Земун само градска општина без слуха како у градској тако и општинској власти за  потребе његових становника. Њихов императив је апсолутна послушност интересима челника партије а не слушање и ангажовање оних који пре свега воле. Овај поглед открива лепоту пре свега положаја оба ентитета и пејзажа а скрива огромне саобраћајне и урбанистичке проблеме. Превише возила, премало паркинга, преуске улице, неадекватно регулисан саобраћај, превише смога, премало стрпљења, улагања у погрешне пројекте, дивљање модерних инвеститора свакодневно све више загорчавају живот.

Уместо да град прилагођавају житељима они то чине према туристима и тако већ годинама.

Намеће се питање докле? Докле год већина не схвати да на изборима треба кандидовати стручне а не послушне! Докле год партијска припадност не оде у заборав а њено место заслужи стручна и људска и докле год лицемерје и криминал не буду осуђени и изопштени.

До тада остаје нам вера, љубав и нада па и у боље сутра…………….

 

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

9

У летњој вечери када небо поприми ватрене боје……………………..

У летњој вечери када небо поприми ватрене боје заљубљени чије очи упијају благодетно светло на самој линији хоризонта могу угледати усне вољене. Понеко сасвим чистог срца може их и окусити сопственим  ма колико били удаљени. Овај феномен траје колико и свет, од настанка. Ретки чаробњаци га описују попут чуда коме су присуствовали и препоручују онима које простор раздваја јер за разлику од простора време је исто ма где били и спојиво љубављу.

Поштовани пријатељи сигуран сам да познајете много заљубљених које простор раздваја. Испричајте им ову легенду и уживајте у њиховој срећи. Знаћете да су се усне додирнуле по сузи која ће канути из левог ока и срећи која ће им исијавати из очију………………………..

 

Мирослав Љ Ранковић

cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg

32953080_1649491451837287_4180715389195386880_o

Београдска љубавна

Београдска љубавна

Ходао сам дуго мрачним тунелом

ка светлу

 све док нисам угледао њене очи.

Њено име је састављено из три слога.

 Мирисала је на зелени орбит.

Била је то једина жена без сенке.

У њеним очима сам угледао свој лик.

У даљини су треперила светла

одбијајући се о белину њеног осмеха,

таласи тонова су миловали њену плаву косу

а ја сам седео крај ње додирујући је лагано и радовао постојању.

 Било је то сасвим необично вече.

Напољу ледено а крај њеног срца врело.

Тај тренутак ће трајати вечно.

Да само знаш колико ми недостајеш?

 У тим очима сам видео свемир.

Волим те зато што си своја!

Нестајем, одлазим у плаветнило неба где ћу се растопити у боју

која ће пасти као кап на твоју косу сливајући се низ чело,

 крај ока до твојих усана.

Помислићеш да је то киша а то ћу бити ја!

Ноћ ће прекрити град својом тмином

а ја ћу лебдети на небу као звезда и осветљавати пут којим ходаш. Препознаћеш ме по раширеним рукама,

осмеху и очима из којих ће исијавати радост.

Мирослав Љ Ранковић

 

 

cropped-slj-1.jpg