Пре две хиљаде и још нешто година из пустињског камена потекао је извор чисте воде какву свет до тада није окусио

 

Tri minuta relaksacije - Potok srece

Пре две хиљаде и још нешто година из пустињског камена потекао је извор чисте воде какву свет до тада није окусио. Вода је непрекидно текла стварајући поток који је убрзо постао река преображавајући пустињу у најцветнију оазу. Неодољиво је привлачио сва жива створења. Гасила су жеђ и уживала радујући се постојању. Радост је прихватио ветар преносећи својом музиком другим ветровима срећу чак до неслућених даљина и царстава. Многи поданици похрлише ка извору не питајући за  границе и труд. Једни другима су здушно помагали делећи радост путовања и веру да ће убрзо стићи до реке која ће их напојити. Они су смерно корачали ка реци а она је текла ка њима савладавајући све природне и неприродне препреке. На местима где је нису желели понирала је дубоко и тако текла све до места на коме је могла достојно да служи. Први сусрет трагача са реком је био бљесак лепоте који кроз очи преображавао душе. Процветали су баш као и природа крај ње. Пажљиво су слушали ток и музику таласа, још пажљивије пили из ње старајући се да не замуте и упрљају воду. Посматрали су себе, небо и облаке у огледалу измрешканом и живели у складу са реком, суседима, сапутницима, животом и временом све док страсти не створише жеље да река постане царска и као таква предмет пореза, намета, правила и закона. На једном почеше неки други људи да долазе на њене обале. Постављаше рампе, ограде, млинове и ваљарице. Замутише и загадише. Више нико није могао да посматра у одразу огледала себе, небо и звезде. Сви  који пожелеше бистру воду наставише путовање ка извору из ког и данас извире бистра вода. Многи стигоше а већина се задовољи речима …..ника и ..олога да ће њихов ритуал  муљ сталожити и допустити бистрини да тече. Заустављали су се крај тока, подизали грађевине и прихватали колоне људи који повероваше да ће мутећи воду све више и даље успевати да је пречисте довољно да свет настави да цвета. Ретки су успели у том науму а још ређи да скрену поглед и наставе свој пут. Пут до извора. Пут који је све мање физички. Пут у коме се муљ претвара у мисли које потпуно заглушују и затамњују. Најупорнији у којима је остала само жеља за извором су успевали да чују па чак и виде ток и да га следе. Стизали су до извора, напајали се водом и радосни постајали звезде које и данас посматрамо у ведрим ноћима.

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

Предратнe Београдске књижаре – за веровали или не?

Давне 1935. године  у Београду је живело 290000 становника што је пет  зарез пет  пута мање него данас. За веровали или не је да је баш те године у Београду било   162 књижаре или бар два пута више него данас.

Највећа књижара тог доба је била Геце Кона која је издавала и продавала уџбенике. Књиге за народ највише је продавала књижара Томе Јовановића и Вујића, популарне књижара „Славија“ а техничке „књижара Божидара В Сујића. Архивски подаци кажу да је од свих најбоља била антикварница  „Доситеј Обрадовић“ коју је водио Драгослав М Петковић. Антикварницу пуну вредних књига редовно су посећивали тадашњи интелектуалци и људи од угледа.  Подаци кажу да је најкултурнији књижар тог доба био С.Б.Цвијановић који је пре свих водио рачуна о културној вредности књиге.

Већина тадашњих књижара издавала је каталоге. Најопремљенији били су Цвијановићеви а најпрегледнији антикварни. Највећи број каталога кажу да је издао Геца Кон а ја сам неколико пута на разним сајмовима антиквитета имао прилику да уживам у њиховој лепоти и мирису хартије.

Највећи сајам књига до другог рата у Београду је одржан 1930, године. Подаци кажу да је попуст износио 50%  а највећа атракција књижара на точковима која је обилазила тадашњу варош.

1932, године  поводом прославе стогодишњице  штампања прве књиге у Србији Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузурић“ заједно са издавачима приредило је „Дане књиге“ популаризујући лепоту књиге.

Многи од Вас су као и ја наследили сачуване књиге од својих предака купљене баш у том периоду. На књигама које сам наследио видни су трагови времена, читања и људи који су то чинили. У једној сам пронашао обележивач са потписом мог прадеде а у другој трагове пера испод реченице која је изјављивала љубав. Имам и неколико посвећених песмарица  и неколико каталога са тада популарним француским романима у којима је изјава љубави описивана на неколико десетина страница  и по некад уживам читајући и посматрајући их.

На крају не могу а да се не запитам колико ће књижара бити у Београду за десет година?

Надам се више него данас?

cropped-20622311_10210783457162701_653765793394715131_n.jpg

 

 

 

 

 

Мирослав Љ Ранковић

Неко ко мисли другачије

cropped-slj-1.jpg

013

Бескрајни временски круг

DSC_0354

          Бескрајни  временски круг

       Будућност је дошла. Увукла се као љубавник остављајући прошлост времену ком припада. Ја сам седео прекрштених ногу, усправих леђа држећи чашу кроз чији су се нектар преламали зраци сунца које је залазило. За собом је остављало честице које су пламтеле од љубави бојећи небо. Хладиле су се и стапале попут љубавника улазећи у сан у тренутку у коме се варош будила нежним светлом расипајући га по савском огледалу. Месец је каснио али не и звезде које су лагано палиле небо мешајући своје честице  са оним у огледалу. Реченица живота је текла својим током а ја сам јој додао још један знак интерпункције баш у трену у коме су се капи винског нектара распалиле рецепторе укуса. Значио је лепоту у реченици која је настављала даље, одлазећи у бескрај.

          Такве су Београдске летње вечери укусне и топле, пуне чулних и вантелесних сензација баш као и љубав којом су проткане. Она је чаролија која пише и слика мојим рукама право из душе остављајући записе на папиру или платну које ће неко драг купити и некуд однети, можда и у вечност која је прескочила попут  старог  сата  крај  времена. Ја ћу остати да упијам благодетно светло све док ме нежни талас виолинских тонова не позове ка чаролији јутра или ноћ не отме од себе и нежним корацима спусти до сна у коме ћу изгубити себе.

      Бескрајни временски круг, ја на њему у смеру живота попут детета на рингишпилу насмејан и ведар пркосећи судбини уживам препуштен таласима емоцијама које изазване постојањем долазе.

         Буђење прекида сан а прија ми само ако ме додирне баршунаста кожа коју љубим и миришем прекривајући ми лице влатима косе попут Дунавске виле над вировима страсти које ћу походити попут истраживача. И све тако на истом временском кругу у смеру живота долазећи на место са ког сам предходне вечери пошао уз укус емоција који расте ка новом кругу.

Мирослав Љ Ранковић

cropped-20622311_10210783457162701_653765793394715131_n.jpg

 

 

 

Праменови коса Водених Вила

Пре много дугих  миленијума  Земун и Београд  је прекривало Панонско море. Легенде говоре да је било велико и моћно, прекривено таласима и проткано праменовима коса Водених Вила. Биле су велике и моћне и заљубљене у таласе који су љубили Калемегдански брег све хрлећи ка јутарњем сунцу и ветру који је доносио свежину са далеког истока. Један од праменова пружао се ка западу, куда данас тече велики Дунав а други крај Гардоша, Ћуковца и Калварије, ка југу, куда је одмах по повлачењу мора потекла Сава.С`временом Дунав је све више грлио Земун а Сава се одмицала ка Београду стварајући  равницу коју су много векова касније населили људи. Тло је било прошарано заосталим водама, трском и врбацима. Било је потребно много векова љубави и вере да се исуши и прилагоди грађевинама које су испунили осмеси душа које га саздаше, за нас који смо дошли и оне који ће долазити са временом. Водене Виле су све време помагале градитељима онако у тајности извирући само ноћу када застане ветар а спусти се магла. Тако је и данас. Могу их видети само они чистог срца који у ноћи обојеној маглинама свемирских дуга шетају крај Дунава и Саве.Препознаће их по пируетама изнад воде и мирису цветова црвених врба ………………………………… или у ниском облаку тик изнад воде…………………………………………..

Мирослав Љ Ранковић

cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg

29750078_1603142256472207_2105127678549607615_o

У летњој вечери када небо поприми ватрене боје……………………..

У летњој вечери када небо поприми ватрене боје заљубљени чије очи упијају благодетно светло на самој линији хоризонта могу угледати усне вољене. Понеко сасвим чистог срца може их и окусити сопственим  ма колико били удаљени. Овај феномен траје колико и свет, од настанка. Ретки чаробњаци га описују попут чуда коме су присуствовали и препоручују онима које простор раздваја јер за разлику од простора време је исто ма где били и спојиво љубављу.

Поштовани пријатељи сигуран сам да познајете много заљубљених које простор раздваја. Испричајте им ову легенду и уживајте у њиховој срећи. Знаћете да су се усне додирнуле по сузи која ће канути из левог ока и срећи која ће им исијавати из очију………………………..

 

Мирослав Љ Ранковић

cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg

32953080_1649491451837287_4180715389195386880_o

Блаженство……….

Данашњи људи када чују за блаженство помисле на Хришћанство уз осмех јер реч сматрају за архаичну и залуталу у данашње време ограничено умом. Ретко ко се усуди да потражи објашњење и тумачење. Ретки који су се усудили убрзо сазнају да је блаженство стање ума и душе у коме је сваки страх одсутан. Још ређи који смогну времена да зароне бивају одушевљени сазнањем да је блаженство стање чисте љубави. Најчистије, без користи и икавих услова, вољне, жељене, сањане, искрене, истините ……………………………једине. Чисте попут реке на самом извору на коме блажени заиста живе. Има их у овом времену и лако их је видети уколико одбаците филтере ума у заборав и отворите очи и чула. До њих се стиже путем којим ће Вас водити духовник православни чувајући Вас све време од поднебесних и сила таме и зла. Неће дозволити да Вас на путу сколају мисли које ће будити жеље да утолите чула на начин који ће рађати нове мисли од којих ћете лебдети у вртлогу попут торнада без наде да угледате светлост и пригрлите мир. Ретки, заиста ретки ће сами доћи до ње и сачувати себе на путу непознатом у познато. На путу одакле смо једном кренули да би се искушени и измењени поново вратили чисти јер нам се таквима тамо радују. Испрљаћемо обућу, одело, косу и лице али ћемо их успут и чистити. Бићемо захвални на сваком труну праха и трену и молити за пут, путнике и оне који остају како би и они у једном трену спознали пут, путника и путовање путоказано у светом Јеванђељу сатканом у блаженству од чисте љубави.

 

Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

_DSC6344

Пуцкетава прича у 3 чина или прича на 33 обртаја

Београдска пролећна Кошава осим алергена у својим праменовима носи и честице љубави. Оне су драги пријатељи мање од Хигсовог Бозона за којим већ годинама упорно трагају у Церну. Лако их је приметити ако имате нежно срце.Најпре ћете осетити пријатну голицајућу топлину а потом и поглед чистих очију у који ћете урањати……али отом-потом.

Чин први

Пре игре

Корачао је лагано. У руци је носио кесу са грамофонским плочама све до кафеа у коме је волео да седи недељом. Познати конобар без питања је донео продужени експресо са топлим млеком и воду. Поздравили су се осмехом. Увијао је лагано цигарету миришући дуван. Срк експреса, паљење шибице и мирис. Мирис који се мешао са мирисом кафе обавијајући најпре њега а потом и све у блиском окружењу. Очи затворене окренуте ка сунчевим зрацима. Време, за њега, стало.

Освестила га је сенка. Заклонила је светло. Жмирткао је посматрајући њен лик.

-Здраво млада генерацијо!-изговорио је лагано.

-Здраво! Баш си маторац.-Изговори она.

-Изволи седи.“Добро дошла у још један од сумрака јучерашњих дана и ноћи“! Цитирам стихове мог друга Спалета.-Изговори он

-Боље те нашла на светлу дана!-Изговори она и седе наспрам њега.

-Да ли си расположена за кафу?

-Не! Више би ми пријао коктел.

-Наручићемо два!

Конобар је ускоро донео два коктела у којима су пливали листићи нане.

-Знаш одувек сам се питала како звуче ти црни кругови?

-Мислиш на плоче?

-Да.

-Звуче као љубав.-Изговорио је он огледајући се у њеним очима.

-Да. Баш као љубав. Како да не?

-Да ли си икад слушала музику која долази са плоче?

-Не.

-Да ли би волела да је чујеш?

-Па…..можда? Да.

-Пођи са мном. Близу је. Имам диван грамофон.

-Сад.

-Не баш сад. Кад попијемо коктел.

-Може………

Одшетали су. Мала, сасвим мала соба, Ветар који њише завесу, она, он, грамофон и……..пуцкетање. Села је на кревет испред кога су били велики високи звучници. Најпре је посматрала окретање плоче лагано подижући дланове ка небу а потом зажмурила. Деловала је као да се чуди све до друге песме на првој страни. Покретом руке позвала га је да седне до ње. У трећој песми приближала се њему да би у четвртој неким чудом своје руке налонила на његове.

Чин други

Игра

Руке су се преплитале, усне спајале и одвајале. Најпре је одлетела мајца а потом………..и остатак гардеробе. Нису приметили да је звук нестао па чак ни ветар који се напрасно појачао односећи завесу све до плафона. Били су једно у једном трену једне ветровите пролећне недеље испред звучника из ког је таласала музика.

Чин трећи

После игре

Окренуо је плочу. Поново је легао крај ње. Прсте леве руке умрсио је у њену косу. Десна рука је лебдела а усне………су записивале тонове по њеном телу. На тренутке је жмурила а на тренутке посматрала завесу која је виорила….. Потрајало је све до ноћи………….и траје још……..и трајаће………….до краја времена.

20622311_10210783457162701_653765793394715131_n

 

 

 

 

Мирослав Љ Ранковић

Неко ко мисли другачије

26961636_10211995997555453_311099463288688191_o

Земун – град створен од мудрости и чежње својих становника

Вековни град познат по алсима, крововима, брду, кајакашима, спортистима, занатлијама, трговцима и проводу. Изузетно леп ако га посматрате у вече док своју лепоту разлива по таласима Дунава који га љуби. У њему је још могуће слушати тишину и чути звекет тањира кроз отворене прозоре кућа. Једини град који још увек опстаје пред налетом модерних архитеката који зидају челиком и стаклом материјализујући своје визије будућности уз потпуно непознавање прошлости забора-вљајући на меру душе човека.

Једино су његови становници увек само Земунци. Немају другу припадност. Не занима их. Од 1945. године држава игнорише да је Земун био и остао град за све који живе у њему.

Град стоверен од чежње и мудрости свих нација и вера које су га вековима насељавале и градиле препуштајући своју судбину његовој и судбини својих суграђана.

На Земунским крововима још увек је могуће видети уредне голубарнике и јата како их надлећу. Његови чамци се још увек граде  од дрвета чистом љубављу за водом и брижљиво негују.

Место у које су деценијама Београђани стидљиво долазили у провод који им је распаљивао срца и разгаљивао душу.

Град саграђен руком зидара који су опеку везивали малтером и чистом љубављу. Још увек је могуће видети стотине фасадних украса како пркосе времену подсећајући на љубав којом су саграђени.

Земун је и град цвећа засађеног у земљу, саксије, жардињере и туфнасте лонце. Током пролећа, лета и доброг дела јесени обавијен је слаткастим мирисом мушкатли. Правим а не пластичним цвећем.

Земун је и град великих љубави од којих су многе крунисане браком који траје колико и љубавници. Земун је једини Град чији су становници сасвим несвесно распоредили куће да из ваздуха пут који их раздваја и повезује има облик срца.

Земун је град који има круну-Гардош. На њега ни данас не долази свако већ само онај способан да воли и буде вољен.

Надам се да га и Ви доживљавате као и ја? Као једини град који нема алтернативу!

DSC_6009

 

Мирослав Љ Ранковић

неко ко мисли другачије

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

 

Дух Земуна

Јединственост Земуна видна је и по постојању духа који га прожима и чува. Тако је од његовог настанка. Није га могуће видети али и те како јесте осетити. Не морате бити Земунац . Довољно је да прошетате Земуном и уверићете се у његову моћ. Вратиће Вам осмех на лице, сјај у очи и разлити радост читавим телом. Не можете га заобићи. Налази се свуд. Ушао је у сваку пору и испунио сваки лагум, галерију и видиковац.  Лебди попут ауре изнад града, инспирише и плени. Преноси се ваздухом попут честица које су међу собом повезане невидљивом силом. Ни Кошава им ништа не може. Плешу са животом и Земуном и сваким бићем. Кроз плућа улазе право у срце  мењајући му ритам у љубавни. Последице су тренутно видне и огледају се у промени погледа на живот. Свет постаје лепши, боје топлије, усне укусне а вино некако питкије. Чак је и звук града мелодичан нарочито ако је измешан са хуком Дунавских таласа и све тако до првих тамбураша чије ће Вас мелодије загрлити а гласови љубити све до зоре. Провешћете се као никад и вратити достојни господске части.

Довољно је да дођете и дишете пуним плућима. Све остало ће се десити баш како у Земуну бива………….као у бајци.

DSC_4674

Мирослав Љ Ранковић

неко ко мисли другачије

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg