У САВРШЕНОМ НЕСАВРШЕНСТВУ

10548754_854181608034946_5409721768783239028_o_854181608034946

Негде у васиони заклоњене маглинама две душе су се непрекидно приближавале. Смерност пута давала им је вера стварајући наду у праведност исхода и исходишта који су у стварности били сила, невидљива сила која је закривљавала светлост из њихових очију и усмеравала у тачку у догледу недогледног поља прошараног светлошћу звезда изнад и испод хоризонта, у огледалу чија је сврха да преклапањем спусти завесу која ће збунити путнике и посматраче довољно да одбаце балст ума. Душе су биле обучене у тела чија је различитост створила додатну силу привлачећи их. Њом је управљао рефлексни ум заостао у времену путовања умерен прерано узрелим очекивањима од чина у пролећу  и сусрету негде високо посматрано одоздо у ноћи у којој се звезде виде и затворених капака.

Бљесак су изазвале усне на њеном врату и виорење коса уз дрхтај тела зачет у струку по коме се уздизала рука ка грудима прихватајући бисер у шкољку шаке док је у огледалу друга клизила ка понору брига будећи додир нежношћу и јединством одела душа безвремних. Слика се претварала у вртлог топлих пастела довољно влажних да се растопе и сједине у савршеном несавршенству латице медитеранског цвета издигнуте над одсјајем мора у зори коју ћете препознати у сопственој лакоћи да волите………………………

Мирослав…………………….

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

Београдска љубавна

Београдска љубавна

Ходао сам дуго мрачним тунелом

ка светлу

 све док нисам угледао њене очи.

Њено име је састављено из три слога.

 Мирисала је на зелени орбит.

Била је то једина жена без сенке.

У њеним очима сам угледао свој лик.

У даљини су треперила светла

одбијајући се о белину њеног осмеха,

таласи тонова су миловали њену плаву косу

а ја сам седео крај ње додирујући је лагано и радовао постојању.

 Било је то сасвим необично вече.

Напољу ледено а крај њеног срца врело.

Тај тренутак ће трајати вечно.

Да само знаш колико ми недостајеш?

 У тим очима сам видео свемир.

Волим те зато што си своја!

Нестајем, одлазим у плаветнило неба где ћу се растопити у боју

која ће пасти као кап на твоју косу сливајући се низ чело,

 крај ока до твојих усана.

Помислићеш да је то киша а то ћу бити ја!

Ноћ ће прекрити град својом тмином

а ја ћу лебдети на небу као звезда и осветљавати пут којим ходаш. Препознаћеш ме по раширеним рукама,

осмеху и очима из којих ће исијавати радост.

Мирослав Љ Ранковић

 

 

cropped-slj-1.jpg