Деценијама већ читаво човечанство жури заборављајући на највредније врлине. Једна од најлепших а скоро заборављених је нежност. Толико потребна свима нарочито онима који журе. Сви је заиста радо прихватају заборављајући да је пруже другима па и себи. Замислите поштовани пријатељи само колико глас или додир могу да буду нежни? Колико само могу да опусте? Колико могу да испуне душу и срце? Колико помажу да се осетимо живим и пожељним?
Будућност је дошла. Увукла се као љубавник остављајући прошлост времену ком припада. Ја сам седео прекрштених ногу, усправих леђа држећи чашу кроз чији су се нектар преламали зраци сунца које је залазило. За собом је остављало честице које су пламтеле од љубави бојећи небо. Хладиле су се и стапале попут љубавника улазећи у сан у тренутку у коме се варош будила нежним светлом расипајући га по савском огледалу. Месец је каснио али […]
Давних седамдесетих година када сам ја био мали а свет велик први пут сам рецитовао јавно. Моја бака која је и била идејни творац тог наступа је користила реч деклемовао. Било је то у јутру светог Саве који се празновао по ретким кућама и Храмовима. Сећам се снега и пута уз који је свитало све до мени тада велике цркве.
