Ознака: Стазама поезије и љубави

Дух Земуна

Јединственост Земуна видна је и по постојању духа који га прожима и чува. Тако је од његовог настанка. Није га могуће видети али и те како јесте осетити. Не морате бити Земунац . Довољно је да прошетате Земуном и уверићете се у његову моћ. Вратиће Вам осмех на лице, сјај у очи и разлити радост читавим телом. Не можете га заобићи. Налази се свуд. Ушао је у сваку пору и испунио сваки лагум, галерију и видиковац.  Лебди попут ауре изнад града, инспирише и плени. Преноси се ваздухом попут честица које су међу собом повезане невидљивом силом. Ни Кошава им ништа не може. Плешу са животом и Земуном и сваким бићем. Кроз плућа улазе право у срце  мењајући му ритам у љубавни. Последице су тренутно видне и огледају се у промени погледа на живот. Свет постаје лепши, боје топлије, усне укусне а вино некако питкије. Чак је и звук града мелодичан нарочито ако је измешан са хуком Дунавских таласа и све тако до првих тамбураша чије ће Вас мелодије загрлити а гласови љубити све до зоре. Провешћете се као никад и вратити достојни господске части.

Довољно је да дођете и дишете пуним плућима. Све остало ће се десити баш како у Земуну бива………….као у бајци.

Мирослав Љ Ранковић

 

Скадарска улица од 500 корака

Најчувенија боемска улица у Београду, позорница најбољих оркестара градске музке, омиљена дестинација странаца и заљубљених живи весело свој други век.  Њена калдрма памти овдашње великане чија су се дела усадила у днк нашег народа настављајући да живе заједно са њим. На 500 корака стиснуле су се једна школа, неколико стамбених зграда, једна банка, један напуштен тржно-пословни центар, неколико на далеко чувених галерија, кућа Ђуре Јакшића, чесма и мноштво угоститељских објеката сваке врсте. Најпознатији су по својим оркестрима, услузи и отвореним баштама у којима је могуће уживати исто као у баштама старих београдских дворишта у укусима, мирису и звуцима који милују. Ту је и неколико пијачних тезги испуњених сувенирима и остацима старих времена са насмејаним и веселим продавцима.

Од увек је Скадарска имала своје маскоте: гатаре, добошаре, глумце и песнике који су своје стихове пуштали низ улицу и Кошаву. Има их и данас као и Жику Обретковића који својом шареном торбицом дочекује и испраћа радознале погледе.

У рано јутро поједини још увек чују звук воде која се из бунара прелива у велико пиварско буре и дреш содаџије из подрума велике Скадарлије. Чујем их и ја као и глас великог Моме Капора који у ухо бисте Ђуре Јакшића шапуће искајући мало плаве боје којом ће насликати своју девојку……………….

На стотом кораку гледано од врха могуће је срести потпуно умазане пролазнике који чврсто држе лепињу испуњену кајмаком и гулашом који се цеди падајући на  ципеле и калдрму. Толико су обузети укусом да не примећују чак ни на трен свет око себе све спуштајући се до прве крагне пива којим ће утолити жеђ.

И све тако драги пријатељи од раног јутра па до следећег из године у годину из века у век ……………….живи наш Београд, живео нам заувек!

 

Мирослав Љ Ранковић

 

Јутрос ме је ветар помиловао мирисом твоје коже ………………….

 

886839_900609086725531_1386436923204017415_o_900609086725531Јутрос ме је ветар помиловао  мирисом твоје коже

довољно да узлетим изнад облака и поздравим сунце

захвалан  на постојању ………………….тебе……………….у равни емоција  блиској мом срцу

у равни у којој путујем у сновиђењима у којима лепршају искре указујући на љубав  …….

вишљу од мисли

вреднију од злата

паметнију од ума

једноставну

чисту

љубав

достојну да премости даљине и угледа себе у одразу северних облака  на небу испреплетаног са одразом из твојих очију  утеклом од сивила…………………..

 

Мирослав…………………….

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

ЗЕМУНСКИ БУНАРИ СПОМЕН ЉУБАВИ И ДАВНИХ ВРЕМЕНА

Да којим случајем постоји времеплов повели би Вас на путовање на сам крај 19, века, у живахан град саздан од љубави, град Земун. Шетали би заједно са Вама и уживали у погледу. Чудили би се Вама и запиткивали природу у жељи да сазнамо шта се у међувремену десило са њом?
Замислите поштовани слободни смо рећи пријатељи да угледате како тадашњи Земунци захватају воду ведром из Дунава, за који сећања кажу да је био плављи, и да је односе до својих кућа. Њу уз кишницу и воду банарица (плитких бунара) користе за кување, прање па чак након таложења и за пиће?! И све тако до хиљадуосамстотинадеведесет и неке….до часа у ком земунски добошар (ондашњи водитељ информативног програма) на раскрсницама улица не објави да градски физикус, лекар задужен за јавно здравље, Сава Недељковић забрањује да се дунавска вода користи за пиће. То је био једини начин да се спрече болести које су се преносиле прљавом и зараженом водом а бар је Земун у то доба памтио велике епидемије нарочито после честих и разорних полава.
На срећу тадашњи градски оци упознати са снабдевањем водом у суседном Банату заједно са напредним трговцима и занатлијама ангажују предузимача Ној-Шлос из Вршца који буши први бунар у дворишту стилске једноспратнице Земунске штедионице која је двориште делила са хотелом „Гранд“. Увидевши квалитет бистре и хладне воде 1896, године купују гарнитуру за бушење и ангажују инжењера Драгутина Крапуса који са неколико радника отпочиње бушење бунара. Први је изведен у парку са цевима пречника 62мм до дубине од 31 метра и све тако поштовани пријатељи још 144 пута. Монтирани су надземни делови са великим точком, решетке и високе луле. Град је просперирао као и ондашњи лекари који су превенцијом подигли ниво здравља. Бунари постају обавезна свратишта за све, чак омиљена јер се уз бистру воду добијао по који савет, вест или воћка из оближњег дворишта. Крај појединих попут печурака ничу и клупе за одмор а крај њих и многе љубави које су наставиле свој живот заједно несвесни места на којима су отпочеле.
Да би сачували од заборава свега неколико бунара који су запуштени покрећемо ову акцију у вери да ћете нам се придружити и заједно са нама учествовати у њиховој обнови како би сачували спомен на једно време и низ генерација којима дугујемо бар спомен.

Mирослав Љ Ранковић