Стари занати – Шеширџија

Поштовани пријатељи

До пре педесетак година било је немогуће срести гологлаву особу. Господа су носила шешире а радници и ученици капе. Даме такође. Кишобрана је било још од доба Моше Аврама ( XIX век) али за разлику од шешира нису били обавезни део гардеробе. У то доба Београд је обиловао шеширџијским и капаџијским радњама.Само у Балканској улици их је до скоро било неколико. Један од последњих који је радњу и занат наслеђивао генерацијама је „Анђелковић“ који је и начин израде шешира поделио са нама у једној „Ноћи Музеја“ пре неколико година. Читав процес израде шешира сам описао у роману „Сара“ поможући својој јунакињи да на савремено модно тржиште изађе додајући детаљ неспорне елеганције.

Изашла је нешто раније из ризнице знања.  Лаганим ходом преко Славије и улице Кнеза Милоша пролазећи поред парка Мањеж стиже све до почетка Балканске улице. Ходала је полако пажљиво загледајући  излоге. Ушла је у један старински на чијем је стаклу стајао једва видљив натпис “ Шеширџија“.

Добар дан, изволите! Изговорио је прилично крупан продавац.

Добар дан и Вама! Желела бих  да  разговарам  са  мајстором или газдом.

Изволите, ја обављам и једну и другу дужност.

Драго ми је. Зовем се Сара Константиновић. Ја сам историчар уметности и бавим се креирањем одеће. Желела бих да купим неколико модела дамских шешира какви су ношени двадесетих година прошлог века.

Такве шешире млада дамо немам у понуди као ни остали који се баве овим занатом. Мислим да их не прааве ни кинези који убише све што се зове занатом у овој земљи. Уколико сте спремни да чекате и платите, наравно направићу их за Вас. Срећом, ја сам пета ген-ерација у овом послу и сачувао сам калупе свог пра пра деде који је  започео шеширџијски занат.

Наравно, да ћу Вам платити али бих волела да видим калупе и уколико је могуће присуствујем изради?

Показаћу Вам калупе, изволите поћи за мном. Мајстор је поведе иза завесе па низ ходник до једне веће дворишне просторије киселог мириса. У просторији је радила млађа мушка особа. 

Сине замени ме у радњи а ја ћу са госпођицом да покушам да направим један шешир.

Просторија је била окружена полицама на којима су стајали материјали, дрвени калупи и направљени шешири. На средини просторије стајао је велики дрвени сто на коме је био решо са скоро кипућом течношћу боје пепела. Мајстор дугачким рукама  са  једне  од  горњих  полица, извади дрвени калуп облика звона.

 –Ево Госпођице ово је један од калупа. Величина је стандардна и за данашње време и делује веће али због косе. Имам и нешто беж чоје па могу да Вам демонстр-ирам израду.

Радујем се, верујте!

Па када се радујете гледајте! У овом лонцу се налази тајни састојак растворен у води. У њега ћу умочити пр-едходно искројено парче чоје.

Мајстор је развио чоју и оцртао три облика слоб-одном руком гледајући у скоро избледели цртеж на калупу. Вешто их је исекао маказама сличним које је она наследила од баке. Навукао је на руке дубоке гумене рукавице и спустио чоју у лонац из кога је испааравала течност.

Све Вам је у осећају. Под прстима и рукавицом тачно осетим тренутак када је кувана.

У међувремену је расклопио калуп за кога се исп-оставило да је дводелни и да има и метални стезач очигледно кован од гвожђа.

Ево сад је време!

Извукао је комад чоје, исцедио га хитрим покретима руку, поставио преко доњег и навукао горњи калуп. Из платна је излазила пара стварајући облачиће изнад њихових глава. Мајстор је узео закривљени нож и вештим покретима обсекао материјал који  је прелазио преко  калупа.  Поново  је посегнуо ка полици и узео још два слична калупа. Отворио их и поновио поступак са кувањем чоје и затварањем калупа.

Реците ми од када се бавите креирањем?

Од прошле године. Знате вратила сам се из Канаде где су ме одвели када сам била дете. Сад живим у бакином стану и издржавам себе продајући своје креације ван граница ове земље. На почетку сам.  Надам се да ће ми Ваши шешири улепшати креације!

Верујте да једва чекам да радим. Погледајте сад.

Отворио је калуп и извукао први шешир. Био је предивног облика. Сара је стајала непомична са осм-ехом на лицу.

Сад ћу прошити ивицу.

Сео је за машину сличну Сариној, заменио конац поставивши калем боје крема као и мали калем испод плоче. Брзо је опшио ивицу шешира вешто мак-азама секући крајеве. Из кутије поред машине узео је траку нешто тамније нијансе, одмерио, забележио оловком и зашио. Навукао је на шешир а од другог комада направио цвет који је иглом зашио за траку па за шешир.

Изволите, пробајте!

Сара је нежно сакупила косу и ставила шешир. Мајстор је принео огледало гледајући благост њеног  осмеха.  Сара  се  окретала  дивила  и додиривала чоју а мајстор је завршио и преостала два. Одушевљење је би било све веће.

Надам се да сте задовољни?

Веома, чак одушевљена! Да ли имате и других боја?

Видите на полици. Могу наравно и да набавим само ми дајте коју желите и будите стрпљиви. Чоју набављам из Турске зато што је овде више нико не ради. Остале су ми само мале залихе.

Наравно! Даћу Вам боје које желим а Ви ми молим Вас реците цену да Вам платим за ова три.

Сматрајте да сте платили Вашим интересовањем. За следеће моделе видећемо колико ће коштати материјал а ја ћу Вам наплатити десет евра по шеширу који изра-дим. Надам се да Вам цена одговара?

Наравно, а ви молим Вас, наплатите свој рад.

Рекох Вам већ сте ми платили! Па ово није Канада, већ Србија у којој је некада нешто немогуће платити новцем!

Хвала Вам!

Запаковаћу Вам шешире а и поклонићу Вам једну кутиију од пресованог картона. Изволите. Она је једини правилни начин за чување. Штити их од прашине.

Хвала Вам! Ја ћу доћи за неколико дана са бројем потребних шешира и бојама.

Изволите, радоваћу се поново! …………………………………“  ( одломак из романа Ранковић Љ Мирослава „Сара„“)

cropped-20622311_10210783457162701_653765793394715131_n.jpg

 

cropped-slj-1.jpg

Мирослав Љ Ранковић

неко ко мисли другачије

37 36 35 34 33 32 31 30 29 28 27 26 25 24 23 22 21 20 19 18 17 16 15 14 13 12 11 10 9 8 7 6 5 4 3 2 1

39

 

 

 

 

 

 

 

Праменови коса Водених Вила

Пре много дугих  миленијума  Земун и Београд  је прекривало Панонско море. Легенде говоре да је било велико и моћно, прекривено таласима и проткано праменовима коса Водених Вила. Биле су велике и моћне и заљубљене у таласе који су љубили Калемегдански брег све хрлећи ка јутарњем сунцу и ветру који је доносио свежину са далеког истока. Један од праменова пружао се ка западу, куда данас тече велики Дунав а други крај Гардоша, Ћуковца и Калварије, ка југу, куда је одмах по повлачењу мора потекла Сава.С`временом Дунав је све више грлио Земун а Сава се одмицала ка Београду стварајући  равницу коју су много векова касније населили људи. Тло је било прошарано заосталим водама, трском и врбацима. Било је потребно много векова љубави и вере да се исуши и прилагоди грађевинама које су испунили осмеси душа које га саздаше, за нас који смо дошли и оне који ће долазити са временом. Водене Виле су све време помагале градитељима онако у тајности извирући само ноћу када застане ветар а спусти се магла. Тако је и данас. Могу их видети само они чистог срца који у ноћи обојеној маглинама свемирских дуга шетају крај Дунава и Саве.Препознаће их по пируетама изнад воде и мирису цветова црвених врба ………………………………… или у ниском облаку тик изнад воде…………………………………………..

 

Мирослав Љ Ранковић

Повратак малих књижара

Понекад завртим точак времена у назад и прошетам до мале књижаре на углу. Поново видим продавца лица украшеног осмехом, испружене руке и сјај књига које попут очију призивају да зароните у њихове дубине. Корак Вам прате реченице продавца који познаје Ваш укус и прича о књигама које су недавно  пристигле. Никад не заборавља да Вас подсети на оне за које сте били заинтересовани а ни за ауторе чија је судбина везана за Ваш крај.

Пушта Вас да у миру омиришете свеже одштампану хартију и дотакнете садржај допуштајући читању да отпочне баш ту где јесте. Ако Вас књига заведе па не осетите време уз осмех ће Вам понудити столицу и чај баш као да сте у његовом дому јер је и ова књижара дом књига, њега, Вас, Ваших и свих осталих који је воле. Све је на тако чудан начин повезано љубављу за љубав према књизи, радњи, стиху, људима, историји, филозофији, психологији, романима, причама и свему другом. Сви су добронамерни и добро дошли. Све је верно, природно и искрено баш као и књига која Вас увек чека баш онаква какву сте је оставили.

Понекад бићете  саговорник у дијалогу који ће слутити добитника награде а понекад неми упијајући свако слово изговорене речи. Понекад ћете учествовати на промоцији аутора или књиге а понекад са собом довести неког ко ће поново долазити јер је књига и књижара његова потреба а као таква и део културе.

Све је то веома потребно нарочито у овом лудом времену глобализације када књиге које и у земљи одакле потичу сврставају у шунд, продају у хиперкњижарама тим безличним хангарима очекујући да их више нико не чита.

Када се точак времена врати на полазну тачку не остаје горчина већ нада за све нас сад и оне који ће доћи . Верујем у књигу, књижаре на ћошку и образоване књижаре широког, искреног осмеха. Надам се да верујете и Ви јер ће једино тако поново постати украс нашег краја и ризница записаних осећања и мудрости?!

До тада верујте у њих и не заборавите да књижаре који раде на тезгама подсетите да је књигама топлије у затвореном као и људима који ће их куповати са осмехом на лицу!

Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

Земун – град створен од мудрости и чежње својих становника

Вековни град познат по алсима, крововима, брду, кајакашима, спортистима, занатлијама, трговцима и проводу. Изузетно леп ако га посматрате у вече док своју лепоту разлива по таласима Дунава који га љуби. У њему је још могуће слушати тишину и чути звекет тањира кроз отворене прозоре кућа. Једини град који још увек опстаје пред налетом модерних архитеката који зидају челиком и стаклом материјализујући своје визије будућности уз потпуно непознавање прошлости забора-вљајући на меру душе човека.

Једино су његови становници увек само Земунци. Немају другу припадност. Не занима их. Од 1945. године држава игнорише да је Земун био и остао град за све који живе у њему.

Град стоверен од чежње и мудрости свих нација и вера које су га вековима насељавале и градиле препуштајући своју судбину његовој и судбини својих суграђана.

На Земунским крововима још увек је могуће видети уредне голубарнике и јата како их надлећу. Његови чамци се још увек граде  од дрвета чистом љубављу за водом и брижљиво негују.

Место у које су деценијама Београђани стидљиво долазили у провод који им је распаљивао срца и разгаљивао душу.

Град саграђен руком зидара који су опеку везивали малтером и чистом љубављу. Још увек је могуће видети стотине фасадних украса како пркосе времену подсећајући на љубав којом су саграђени.

Земун је и град цвећа засађеног у земљу, саксије, жардињере и туфнасте лонце. Током пролећа, лета и доброг дела јесени обавијен је слаткастим мирисом мушкатли. Правим а не пластичним цвећем.

Земун је и град великих љубави од којих су многе крунисане браком који траје колико и љубавници. Земун је једини Град чији су становници сасвим несвесно распоредили куће да из ваздуха пут који их раздваја и повезује има облик срца.

Земун је град који има круну-Гардош. На њега ни данас не долази свако већ само онај способан да воли и буде вољен.

Надам се да га и Ви доживљавате као и ја? Као једини град који нема алтернативу!

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

 

Вече посвећено песнику Душку Трифуновићу, салон врњачке библиотеке

 

И З М А Г Л И Ц А

 

Беседа Зорана Рајића, аутора Библиофонотеке

 

Долазећи овамо понављао сам себи стереотипну реченицу из петпарачких сценаристичких предложака и филмских прича – Мени се ово не догађа. Хтео сам да се уштинем за образ или уједем за усну. Када стојим пред овом сликом чини ми се да сам пред властитом надгробном плочом. Душка препознајем али никако да се присетим ко је овај други са њим. Од како се налазим у раној фази дружења са господином Паркинсоном, заборављам близу а памтим далеко. Биће то почетак једног дивног и дугог пријатељства. Теши ме што се он дружио и са многим познатим личностима, по које је то било погубно. Шта има везе!? Па, замислите да се дружите са неким без везе.

 

Мене је у то време стално вукла и привлачила некаква електромагнетна сила ка онима који су били дисиденти. Томе једноставно нисам могао да одолим. Душко Трифуновић је то свакако био. Дакле, дисидент наспрам уштогљеног књижевног естаблишмента који се нпр. залагао за стихове типа –  Киша пада, лавабо, ја те волим, прозор, које нико не разуме. Песме Душка Трифуновића су разумели сви. Неке од њих трају, ево и након пола века. За храст, па је много! Када су хтели да омаловаже поезију Душка Трифуновића сврставали су је у радничко песништво јер је он био машинбравар и шумар једно време. Како је то радио предано, исто тако почео је да пише песме за рок групе и поп певаче. Прву песничку награду Душко Трифуновић је добио управо у Новом Саду, где је преминуо, па тек онда након тога у Сарајеву и БиХ одакле је отишао. Затим су уследиле и награде по свим музичким фестивалима у ондашњој великој земљи. Владајући књижевни кругови то нису могли никако да му опросте и истрпе, па је тако Душко Трифуновић постао више познат, него признат а оне који су писали песме намењене поп и рок култури нису звали песницима већ текстописцима. Међутим, за Душка Трифуновића поезија је постајала универзум тек у оном тренутку када песма може да се пева и прави микрокосмос када се за суве речи ураде композиција и аранжман.

 

Када су почели ратови деведесетих на овим просторима, Душко Трифуновић је прво из Сарајева дошао у Чачак. Сместио се у неки собичак у том граду. То сам сазнао од својих пријатеља дисидената. Са њима сам најпре договорио телефонски разговор са Душком Трифуновићем а са њим уговорио његов долазак у наше Мало Место Лековитих Вода. Било је то у јуну 1992. године, када су већ почели сулуди рат, бесна инфлација и јубиларне ХХ Врњачке културне свечаности. Песника сам сачекао на аутобуској станици. Интервју са њим снимио сам у ресторацији Швајцарија. Тај интервју се сада налази на јутјуб каналу библиотеке у оквиру документарног серијала Библиофонотека и има преко 14.500 прегледа и скоро 200 лајкова. Душко Трифуновић ми је те вечери најпре рекао да он није избеглица, него измаглица. Поред занимљивог казивања о сарадњи са Бијелим дугметом, Вајтом, Здравком Чолићем и другима, испричао ми је и ово – Једне ноћи ја никакав. Скинули ми емисију са телевизије. Немам пара. Дођем кући. Дјеца нешто траже. Жена виче. Одем у собу. Укључим тв. На телевизији концерт Бијелог дугмета код Хајдучке чесме. Сто хиљада људи пјева моју пјесму – Има нека тајна веза а само ја у својој соби сједим и плачем.

Duško Trifunović i Zoran Rajić, jun 1992. godine, biblioteka, jubilarne XX Vrnjačke kulturne svečanosti

 

После снимљеног интервјуа, одржали смо поетско вече у овом истом салону. Сви редови били су пуни до последњег места. Напољу испред стоји народ који преко звучника прати шта се говори унутра. Приводимо вече крају и испраћам га на станицу. Тада сам радио и као дописник једног великог дневног велеградског листа, док је новинарство још увек имало некаквог смисла и личило на нешто. Послао сам им текст о песнику Душку Трифуновићу који је дошао у Србију. Сутрадан сам у културној рубрици тог листа видео и своју причу о Душку Трифуновићу под насловом који сам дао – Ја сам измаглица. Чудна су нација постали ти наши Велеграђани. Стално журе. Никада немају времена за вас али вам зато увек узму оно најбоље што у том тренутку имате. Када данас у некој плеј листи, јер се све свело на њих, чујете – Не очекуј да те ико разумије или Има нешто у том што ме нећеш и те песме написао је Душко Трифуновић. Добио је своју улицу, своје шеталиште и свој споменик, како седи са новинама у руци. Сахрањен је по својој последњој вољи тамо где је желео. Писао је песме пуне живота али га живот баш и није мазио и волио. Можда му је и због тога поезија космичка, те важи за сваког, у сваком времену и простору. Заправо, поезија Душка Трифуновића постала ми је блиска због његове песме за коју никада нису урађени композиција и аранжман…

 

Ја никад нисам био мали

Да не бих могао то да схватим

Ал они су ме тако звали

И нису дали да их пратим.

 

Рекли би ми – Ти сједи овдје

Ја идем нешто да кажем Маци

А ако неко незван дође

ти овај камен у воду баци.

 

Ја сам остао да чувам стражу

Јер сам мали и треба да будем на опрезу

Бар како ми одрасли кажу

Да не бих гледао сву ту језу.

 

И скакали би преко канала…

А ја сам знао шта они раде

Док сам стајао сам на цести

Они су крали винограде

А није здраво зелено јести….

 

Каква  моно  и  мелодрама!  Хвала!

Зоран  Рајић