Стари занати – Шеширџија

Поштовани пријатељи

До пре педесетак година било је немогуће срести гологлаву особу. Господа су носила шешире а радници и ученици капе. Даме такође. Кишобрана је било још од доба Моше Аврама ( XIX век) али за разлику од шешира нису били обавезни део гардеробе. У то доба Београд је обиловао шеширџијским и капаџијским радњама.Само у Балканској улици их је до скоро било неколико. Један од последњих који је радњу и занат наслеђивао генерацијама је „Анђелковић“ који је и начин израде шешира поделио са нама у једној „Ноћи Музеја“ пре неколико година. Читав процес израде шешира сам описао у роману „Сара“ поможући својој јунакињи да на савремено модно тржиште изађе додајући детаљ неспорне елеганције.

Изашла је нешто раније из ризнице знања.  Лаганим ходом преко Славије и улице Кнеза Милоша пролазећи поред парка Мањеж стиже све до почетка Балканске улице. Ходала је полако пажљиво загледајући  излоге. Ушла је у један старински на чијем је стаклу стајао једва видљив натпис “ Шеширџија“.

Добар дан, изволите! Изговорио је прилично крупан продавац.

Добар дан и Вама! Желела бих  да  разговарам  са  мајстором или газдом.

Изволите, ја обављам и једну и другу дужност.

Драго ми је. Зовем се Сара Константиновић. Ја сам историчар уметности и бавим се креирањем одеће. Желела бих да купим неколико модела дамских шешира какви су ношени двадесетих година прошлог века.

Такве шешире млада дамо немам у понуди као ни остали који се баве овим занатом. Мислим да их не прааве ни кинези који убише све што се зове занатом у овој земљи. Уколико сте спремни да чекате и платите, наравно направићу их за Вас. Срећом, ја сам пета ген-ерација у овом послу и сачувао сам калупе свог пра пра деде који је  започео шеширџијски занат.

Наравно, да ћу Вам платити али бих волела да видим калупе и уколико је могуће присуствујем изради?

Показаћу Вам калупе, изволите поћи за мном. Мајстор је поведе иза завесе па низ ходник до једне веће дворишне просторије киселог мириса. У просторији је радила млађа мушка особа. 

Сине замени ме у радњи а ја ћу са госпођицом да покушам да направим један шешир.

Просторија је била окружена полицама на којима су стајали материјали, дрвени калупи и направљени шешири. На средини просторије стајао је велики дрвени сто на коме је био решо са скоро кипућом течношћу боје пепела. Мајстор дугачким рукама  са  једне  од  горњих  полица, извади дрвени калуп облика звона.

 –Ево Госпођице ово је један од калупа. Величина је стандардна и за данашње време и делује веће али због косе. Имам и нешто беж чоје па могу да Вам демонстр-ирам израду.

Радујем се, верујте!

Па када се радујете гледајте! У овом лонцу се налази тајни састојак растворен у води. У њега ћу умочити пр-едходно искројено парче чоје.

Мајстор је развио чоју и оцртао три облика слоб-одном руком гледајући у скоро избледели цртеж на калупу. Вешто их је исекао маказама сличним које је она наследила од баке. Навукао је на руке дубоке гумене рукавице и спустио чоју у лонац из кога је испааравала течност.

Све Вам је у осећају. Под прстима и рукавицом тачно осетим тренутак када је кувана.

У међувремену је расклопио калуп за кога се исп-оставило да је дводелни и да има и метални стезач очигледно кован од гвожђа.

Ево сад је време!

Извукао је комад чоје, исцедио га хитрим покретима руку, поставио преко доњег и навукао горњи калуп. Из платна је излазила пара стварајући облачиће изнад њихових глава. Мајстор је узео закривљени нож и вештим покретима обсекао материјал који  је прелазио преко  калупа.  Поново  је посегнуо ка полици и узео још два слична калупа. Отворио их и поновио поступак са кувањем чоје и затварањем калупа.

Реците ми од када се бавите креирањем?

Од прошле године. Знате вратила сам се из Канаде где су ме одвели када сам била дете. Сад живим у бакином стану и издржавам себе продајући своје креације ван граница ове земље. На почетку сам.  Надам се да ће ми Ваши шешири улепшати креације!

Верујте да једва чекам да радим. Погледајте сад.

Отворио је калуп и извукао први шешир. Био је предивног облика. Сара је стајала непомична са осм-ехом на лицу.

Сад ћу прошити ивицу.

Сео је за машину сличну Сариној, заменио конац поставивши калем боје крема као и мали калем испод плоче. Брзо је опшио ивицу шешира вешто мак-азама секући крајеве. Из кутије поред машине узео је траку нешто тамније нијансе, одмерио, забележио оловком и зашио. Навукао је на шешир а од другог комада направио цвет који је иглом зашио за траку па за шешир.

Изволите, пробајте!

Сара је нежно сакупила косу и ставила шешир. Мајстор је принео огледало гледајући благост њеног  осмеха.  Сара  се  окретала  дивила  и додиривала чоју а мајстор је завршио и преостала два. Одушевљење је би било све веће.

Надам се да сте задовољни?

Веома, чак одушевљена! Да ли имате и других боја?

Видите на полици. Могу наравно и да набавим само ми дајте коју желите и будите стрпљиви. Чоју набављам из Турске зато што је овде више нико не ради. Остале су ми само мале залихе.

Наравно! Даћу Вам боје које желим а Ви ми молим Вас реците цену да Вам платим за ова три.

Сматрајте да сте платили Вашим интересовањем. За следеће моделе видећемо колико ће коштати материјал а ја ћу Вам наплатити десет евра по шеширу који изра-дим. Надам се да Вам цена одговара?

Наравно, а ви молим Вас, наплатите свој рад.

Рекох Вам већ сте ми платили! Па ово није Канада, већ Србија у којој је некада нешто немогуће платити новцем!

Хвала Вам!

Запаковаћу Вам шешире а и поклонићу Вам једну кутиију од пресованог картона. Изволите. Она је једини правилни начин за чување. Штити их од прашине.

Хвала Вам! Ја ћу доћи за неколико дана са бројем потребних шешира и бојама.

Изволите, радоваћу се поново! …………………………………“  ( одломак из романа Ранковић Љ Мирослава „Сара„“)

cropped-20622311_10210783457162701_653765793394715131_n.jpg

 

cropped-slj-1.jpg

Мирослав Љ Ранковић

неко ко мисли другачије

37 36 35 34 33 32 31 30 29 28 27 26 25 24 23 22 21 20 19 18 17 16 15 14 13 12 11 10 9 8 7 6 5 4 3 2 1

39

 

 

 

 

 

 

 

Повратак малих књижара

Понекад завртим точак времена у назад и прошетам до мале књижаре на углу. Поново видим продавца лица украшеног осмехом, испружене руке и сјај књига које попут очију призивају да зароните у њихове дубине. Корак Вам прате реченице продавца који познаје Ваш укус и прича о књигама које су недавно  пристигле. Никад не заборавља да Вас подсети на оне за које сте били заинтересовани а ни за ауторе чија је судбина везана за Ваш крај.

Пушта Вас да у миру омиришете свеже одштампану хартију и дотакнете садржај допуштајући читању да отпочне баш ту где јесте. Ако Вас књига заведе па не осетите време уз осмех ће Вам понудити столицу и чај баш као да сте у његовом дому јер је и ова књижара дом књига, њега, Вас, Ваших и свих осталих који је воле. Све је на тако чудан начин повезано љубављу за љубав према књизи, радњи, стиху, људима, историји, филозофији, психологији, романима, причама и свему другом. Сви су добронамерни и добро дошли. Све је верно, природно и искрено баш као и књига која Вас увек чека баш онаква какву сте је оставили.

Понекад бићете  саговорник у дијалогу који ће слутити добитника награде а понекад неми упијајући свако слово изговорене речи. Понекад ћете учествовати на промоцији аутора или књиге а понекад са собом довести неког ко ће поново долазити јер је књига и књижара његова потреба а као таква и део културе.

Све је то веома потребно нарочито у овом лудом времену глобализације када књиге које и у земљи одакле потичу сврставају у шунд, продају у хиперкњижарама тим безличним хангарима очекујући да их више нико не чита.

Када се точак времена врати на полазну тачку не остаје горчина већ нада за све нас сад и оне који ће доћи . Верујем у књигу, књижаре на ћошку и образоване књижаре широког, искреног осмеха. Надам се да верујете и Ви јер ће једино тако поново постати украс нашег краја и ризница записаних осећања и мудрости?!

До тада верујте у њих и не заборавите да књижаре који раде на тезгама подсетите да је књигама топлије у затвореном као и људима који ће их куповати са осмехом на лицу!

Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

Земун – град створен од мудрости и чежње својих становника

Вековни град познат по алсима, крововима, брду, кајакашима, спортистима, занатлијама, трговцима и проводу. Изузетно леп ако га посматрате у вече док своју лепоту разлива по таласима Дунава који га љуби. У њему је још могуће слушати тишину и чути звекет тањира кроз отворене прозоре кућа. Једини град који још увек опстаје пред налетом модерних архитеката који зидају челиком и стаклом материјализујући своје визије будућности уз потпуно непознавање прошлости забора-вљајући на меру душе човека.

Једино су његови становници увек само Земунци. Немају другу припадност. Не занима их. Од 1945. године држава игнорише да је Земун био и остао град за све који живе у њему.

Град стоверен од чежње и мудрости свих нација и вера које су га вековима насељавале и градиле препуштајући своју судбину његовој и судбини својих суграђана.

На Земунским крововима још увек је могуће видети уредне голубарнике и јата како их надлећу. Његови чамци се још увек граде  од дрвета чистом љубављу за водом и брижљиво негују.

Место у које су деценијама Београђани стидљиво долазили у провод који им је распаљивао срца и разгаљивао душу.

Град саграђен руком зидара који су опеку везивали малтером и чистом љубављу. Још увек је могуће видети стотине фасадних украса како пркосе времену подсећајући на љубав којом су саграђени.

Земун је и град цвећа засађеног у земљу, саксије, жардињере и туфнасте лонце. Током пролећа, лета и доброг дела јесени обавијен је слаткастим мирисом мушкатли. Правим а не пластичним цвећем.

Земун је и град великих љубави од којих су многе крунисане браком који траје колико и љубавници. Земун је једини Град чији су становници сасвим несвесно распоредили куће да из ваздуха пут који их раздваја и повезује има облик срца.

Земун је град који има круну-Гардош. На њега ни данас не долази свако већ само онај способан да воли и буде вољен.

Надам се да га и Ви доживљавате као и ја? Као једини град који нема алтернативу!

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

 

ГЛАСОВИ ПОРЕД ПУТА

Поштовани читаоци

Већина нас свакодневно сазнаје мноштво информација од којих нас неке замисле, науче, покрену и подсете на људе и догађаје које волимо и којима се дивимо нарочито ако смо у прилици да их чујемо у аутентичном гласу који кроз боју и емоције носи отисак душе у времену у коме је снимљен.

Зоран Рајић професионални новинар и правник, дипломац Београдског Универзитета усваршаван у најеминентнијим центрима у Лондону,  Берлину, Бону, Минхену, Келну, Франкфурту и Луцерну већ деценијама оставља гласове поред пута највећих уметника и мислилаца који су радили на овим просторима у јединствену ризницу „Библиофонотеку“ youtube канала Народне библиотеке „Др. Душан Радић“ из Врњачке Бање.

Ускоро ће бити објављен тонски запис интервјуа аутора Зорана Рајића са Матијом Бећковићем чиме ће број доступних снимака бити 250. Неизмерно благо остављено у гласовима наставља свој пут пружајући себе генерацијама које долазе. Аутор је планирао да сви записи (444) буду објављени до почетка 2027.године.

Не могу а да се не запитам колико је муке и мудрости било потребно да се сви снимци интервјуа сачувају, систематизују, тонски уобличе и обраде у формат доступан свима који желе да их чују. Јединствен пример доследног и систематског рада коме теже сви интелектуалци и све институције.

У своје име изражавам најдубље поштовање делу и личности господина Зорана Рајића и топло препоручујем да посетите  youtube канал Народне библиотеке „Др. Душан Радић“. Сигуран сам да ћете обогатити себе и све оне којима отворите врата ове јединствене ризнице. Препоручујем да прочитате и „Реанимацију“, реч аутора поводом 250. гласа поред пута Библиофонотеке.

 

Мирослав Љ Ранковић

Песник, фотограф, сликар и неко ко уме да воли……

3. Zoran Rajić, autor Bibliofonoteke,

 

 

 

 

 

 

Поводом јубиларне 250. епизоде Библиофонотеке, реч аутора

                               Р  Е  А  Н  И  М  А  Ц  И  Ј  А

Прича са излета + Храбри и нејаки, ослобођени од разних страхова…

           Званична верзија. Стоп. Место догађања: обала Медитерана. Стоп. Стање пацијента: дубока кома, престанак рада органа и виталних функција. Стоп. Реанимација, трајање: мање од 30 секунди. Стоп. Строга интензивна нега…  Мој субјективни осећај. Као да су ме отели ванземаљци. Боравак у хоспиталној установи био је као снимање другог дела филма Лет изнад кукавичјег гнезда. Повратак у Мало Место Лековитих Вода санитетом личио је на наставак филма Спашавање редова Рајана. Једно је тачно. Добра вест је да сама смрт не боли. Лебдите. За тих пола минута проведених тамо нисам видео никог. Лоша вест  је да вас нико оданде није поздравио. Непрегледна белина. Тамо нема ничега. Заправо све је само сада и овде, одакле ми у ствари осмишљавамо и креирамо ону другу страну, па нам се чини да смо направили нешто важно. А можда тамо треба остати дуже да бисте некога срели и поразговарали!? Ко зна!? Они који су се вратили тешко да могу да вам кажу нешто више. Питајте оне који су тамо остали! Кривио сам самога себе због моје честе комуникације са оностраним, нарочито у последњим објављеним лирским записима, причама и јавним наступима. Када често изазивате судбину, она ће једном сигурно и да вам се догоди. Ипак, вратио сам се и успео да учествујем у још једном јубиларном догађају.

             Као јубиларни 250. документарни видео приказ Библиофонотеке, објављен је Матија Бећковић, српски песник и академик. Нештедимице је беседио Матија. Зато га и има у сваком углу колективног памћења а да то не би прошло без нас, ето имамо га и ми. Са њим је сада лако бити, требало је дружити се онда, када је све било много опасније а само је деловало наивно. Међутим, на опште запрепашћење свих угоститеља, овога пута моја три омиљена мускетара – монтажер, равнатељ и професор нису прославили овај догађај, нити су попричали по једну туру на Тргу песника. Не верујем да им је понестало стимулативних освежавајућих напитака. Зима је, па претпостављам да су на неким скровитим местима, без помпе, без сцене, без публике… Можда чекају мене да дођем, када поново проходам бар као робокап. Тек, десило се!? Рађамо се и умиремо храбри и нејаки. Што смо старији, све смо више ослобођени од разних страхова. Страха од живота, од његове одјавне шпице, од изговорених и написаних речи, од рачуна и кредита, од губитка посла, новца, љубави, хране… Тек, Његово Краљевско Височанство – Метаболизам је све спорији док се куглица рулета једнога дана у потпуности не смири и заустави на црном пољу, број 33… Све се одвија као на успореном снимку. Јасно се види лепота покрета и дубина чистих мисли.              .

            У читаности и гледаности, мртва је трка између водитељки временске прогнозе, црних хроника, лаких страница и лепотица са дуплерица. Библиофонотека је мало реанимирана са шпицом, са живим саговорницима и са новим музичким уводним и одјавним мотивима. Пројектовано је да се Библиофонотека одјави крајем децембра 2026. или у другој половини јануара 2027. године. Тада Библиофонотека неће да има мање од 444 епизоде у којима ће драматуршки да буде обрађено више од 555 интервјуа. Минимална екстремна вредност биће преко 1000 прегледа по епизоди а максимална 20 хиљада. Број лајкова кретаће се од 10 до 250, такође по епизоди. Очекивано је да број пратилаца буде између 1500 и 2000 а свеукупан број прегледа око милион. Свака епизода за мене је празник. Библиофонотека се не такмичи ни са ким. Она једноставно и само, сведено и минималистички, приказује и показује све што има и са чим располаже, све лепо што нам се догађало и што у овом веку тешко да може да се понови. Нема ко и нема шта. Да понови старо или да створи ново, бар да личи… Још једном написах јерес и заточих душу своју. Библиофонотека се простире на три века. Живот је парадокс. Живот је игра речи и бројева. Ни мање редакције, ни веће продукције. Статистика је најпаметнија наука. Трка је само са временом. До јубиларне 300. епизоде Библиофонотеке, свако добро!

                                                                                     З о р а н    Р а ј и ћ

У летњој вечери када небо поприми ватрене боје……………………..

У летњој вечери када небо поприми ватрене боје заљубљени чије очи упијају благодетно светло на самој линији хоризонта могу угледати усне вољене. Понеко сасвим чистог срца може их и окусити сопственим  ма колико били удаљени. Овај феномен траје колико и свет, од настанка. Ретки чаробњаци га описују попут чуда коме су присуствовали и препоручују онима које простор раздваја јер за разлику од простора време је исто ма где били и спојиво љубављу.

Поштовани пријатељи сигуран сам да познајете много заљубљених које простор раздваја. Испричајте им ову легенду и уживајте у њиховој срећи. Знаћете да су се усне додирнуле по сузи која ће канути из левог ока и срећи која ће им исијавати из очију………………………..

 

Мирослав Љ Ранковић

cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg

32953080_1649491451837287_4180715389195386880_o