Вековни град познат по алсима, крововима, брду, кајакашима, спортистима, занатлијама, трговцима и проводу. Изузетно леп ако га посматрате у вече док своју лепоту разлива по таласима Дунава који га љуби. У њему је још могуће слушати тишину и чути звекет тањира кроз отворене прозоре кућа. Једини град који још увек опстаје пред налетом модерних архитеката који зидају челиком и стаклом материјализујући своје визије будућности уз потпуно непознавање прошлости заборављајући на меру душе човека.
Једино су његови становници увек само Земунци. Немају другу припадност. Не занима их. Од 1934. године држава игнорише да је Земун био и остао град за све који живе у њему.
Град стверен од чежње и мудрости свих нација и вера које су га вековима насељавале и градиле препуштајући своју судбину његовој и судбини својих суграђана.
На Земунским крововима још увек је могуће видети уредне голубарнике и јата како их надлећу. Његови чамци се још увек граде од дрвета чистом љубављу за водом и брижљиво негују. Место у које су деценијама Београђани стидљиво долазили у провод који им је распаљивао срца и разгаљивао душу.
Град саграђен руком зидара који су опеку и камен везивали малтером и чистом љубављу. Још увек је могуће видети стотине фасадних украса како пркосе времену подсећајући на љубав којом су саграђени па чак и један сегмент зида који је чувао Контумац.
Земун је и град цвећа засађеног у земљу, саксије, жардињере и туфнасте лонце. Током пролећа, лета и доброг дела јесени обавијен је слаткастим мирисом мушкатли. Правим а не пластичним цвећем.
Земун је и град великих љубави од којих су многе крунисане браком који траје колико и љубавници. Земун је једини Град чији су становници сасвим несвесно распоредили куће да из ваздуха пут који их раздваја и повезује има облик срца.
Земун је град који има круну-Гардош. На њега ни данас не долази свако већ само онај способан да воли и буде вољен.
Надам се да га и Ви доживљавате као и ја? Као једини град који нема алтернативу!
Мирослав Љ Ранковић
