Oд 1934. године град Земун од самосталног града постаје општина града Београда. У то време је био привредно изузетно развијен и повезан речном луком , путевима и железницом са свим важним центрима. Уређене улице, зграде, паркови и шеталишта , Гимназија, биоскопи, простори за балове и остале догађаје којим је негована култура били су на понос свих становника. Верске заједнице баштиниле су лепе обичаје и окупљале вернике сабирајући љубав и одашиљући је ка небу и звездама. Живот је био хармоничан, људи толерантни а стандард далеко већи него данас. И све тако поштовани читаоци кроз време, Други рат, нову државу, нови поредак до почетка деведестих, санкција и демократске општинске власти.
Било је то доба у коме су редом затваране фабрике, трговине, биоскопи, позоришта, књижаре и све што је иоле вредело. Избеглице из разних крајева разбијене државе су надолазиле и насељавале град и његову околину. Никла су читава насеља заједно са храмовима који су неговали њихову културу. По први пут у историји Земуна нови становници не желе да се асимилују већ се понашају на исти начин као у местима из којих су дошли. То траје и данас па су Земунци постали реткост у сопственом граду.
Дивна обала претрпана је ресторанима, сплавовима и олупинама сваке врсте. Од старог шлепа па до хотела Југославија обала је потпуно закрчена. Сви имају уредне прикључке на струју и воду док фекалије изливају без икаквог пречишћивања у Дунав. Столови су им испуњени даноноћно гостима које то ни мало не занима, као ни чињеница да дунавска вода мирише на отворену канализацију. Иде живот. Путује кроз време односећи у заборав некад доминантне вредности па и људе који су их бележили .
Нови пристан ће довести нове туристе који ће прокрстарити крај споменика Астериксу, кроз старо језгро и нову тврђаву посматрајући Београд са Миленијумске куле и биће испраћени музиком. Њиховим водичима на памет неће пасти да помену неколико стихова Бранка Радичевића , да им усмере поглед ка Гардошу и испрачају причу о жутој кући из Сеоба великог Црњанског и гробовима ратника нађених крај куле. Неће споменути ни Исидору ни њена дела ни аласе, тамбураше, Тошу, браћу Мухар па ни градитеље чамаца, прву фабрику сатова, чоколаде…..трамвај, мост на палисадама. Причаће неке нове глобалне приче и покушати да продају неки од сувенира чији је век краћи од саме туре.
Поштовани читаоци не могу а да се не запитам куда иде Земун? Можда једним од путева свиле?
Можда сте се Ви запитали и знате одговор? Волео бих да ако знате поделите.
До скорог сусрета са Вама
Мирослав Љ Ранковић
