Из сећања навире први сусрет наших очију

У коме сам угледао ватрену искру

И твоју осветљену душу

У дубини бескраја очију

Трепери

Милујући таласима љубави све што чулима осети

И оним што умом дотакли нисмо

Пркосећи законима знаним

У овом свету

Сатканом од снова

Које бојимо душама својим

Све док не узлете

Ка нечем изнад нас

У сфере саткане од љубави

Која  еонима преплиће своје пламене праменове

У облике који додирују  чиста срца

Овде на Земљи коју називамо светом

Јер мислимо да га познајемо

Јер још увек верујемо…………………………

У бајке у којима глумимо себе…………………….

У којима смо искривљена слика у огледалима очију

Огледалима за која мислимо да су туђа

И да слика нестаје нашим одласком…………..

Заборављајући да иза огледала очију живе душе

Душе до којих допиру пламени праменови

Из сфера сатканих од љубави

У којима време не постоји

У којима је све загрљено и прожето

У којима је све једно јер јесте и биће

У  којима све пулсира  заједно са тобом, са мном и нашим дахом

Око ватрене искре

Коју носимо у честици душе своје

Баш оној коју угледах при сусрету очију наших

Негде……………

На Земљи коју назваше светом

И изделише по боји, својини и …….времену које уистину не постоји

Јер смо глумци……….

У бајци у којој глумимо себе

У бајци коју називају животом

У овом свету

Сатканом од снова

Које бојимо душама својим

Све док не узлете

Ка нечему изнад нас

У сфере саткане од љубави

У којима нисмо искривљена слика у огледалима очију

Огледалима за која знамо да су наша

И да слика остаје одласком нашег ума…………..

Свесни да иза огледала очију живе душе

Душе до којих допиру пламени праменови

Из сфера сатканих од љубави

Потребна нам је вера која ће умирити ум, отворити очи и пружити знање

Созерцање

Спознају

Сопства

Честице душе

Пламеним праменом повезане са извором који је искра

А угледах је …………………………….

У очима твојим

Мирослав Љ Ранковић