Авала! Планина крај Београда. Планина коју је волела и поштовала једна од најстаријих култура – Винчанска. Из њене утробе експлатисала је цинабарит и руменило руде разносила по читавом тадашњем, њима знаном свету. Лаганим кораком као и знање за које су са путовања доносили право благо. Од шкољки до опсидијана све раширених руку показујући пријатељство.

Недалеко од Авале налази се Археолошко налазиште Винча- Бело брдо на коме ће свако ко га посети чути дивну причу из времена које није познавало ратове и видети насушну потребу за лепотом како се огледа у посудама и фигуринама па чак и отисцима тканина које су их скривале од времена.

Ако пак останете на планини чућете причу о утврђеном Жрнову у доба Турске и споменику Незнаном јунаку из прошлог века. Сигуран сам да ће Вам исспричати причу о Фениксу – Авалском торњу  саграђеног да би се слика и звук уздигли и распрострли небо а срушеног 1999. година од стране сулуде и безчасне нато армаде. Поново је саграђен домаћом памећу и вредним рукама упркос лудилу које још увек влада.

Ако са Авале усмерите поглед ка југу угледачете како се небо огледа у води акумулационог језера у Реснику и уживати колико једно биће може.

Са собом, опростите у себи ћете понети многа сазнања. Причајте их онима које волите. Причајте јер ће и они причати све преносећи поуке на које не треба да заборавимо………………..

 

Мирослав Љ Ранковић