Понекад пре сванућа шетам обалом тражећи први зрак светла на хоризонту. Кадрирам и чекам удишући мирисну влагу реке. Ускоро ће отпочети златни сат за све оне очи које уживају у мекоћи светла. Удишем, издишем, удишем, издишем,…………. Мисли ми нестају са дубоким плаветнилом и звездама , са ноћи која се помера ка западу. Чини ми се да осећам женски дах на потиљку. Дах заостао из снове предходне ноћи у дубинама несвесног. Атмосверу пресецају звуци птица у октави изнад таласа и ветрова који мешају мирисе јутра и ноћи са аромама ретких цветова донетих реком. С`времена на време подесим експозицију и снимам кадар по кадар смањујући оштрину до безобличја. Остају обојене маглине и пробуђене емоције које ће наставити ка нечему непојмљивом ван слике и пријатна језа у ишчекивању оног што бих желео да се догоди на јави. Измешане су ми мисли, жеље и снови са јавом и емоцијама у мери да губим себе у времену и нестајем у погледу ретких пролазника. Пролазе они, пролазим ја, пролази време, тече вода а река и снимљени кадрови остају……… Верујем да ће некад негде неког пробудити довољно да затрепери а да не зна зашто? Верујем.
Мирослав Љ Ранковић
