Крстовданска ноћ је протекла у љубавном жару Београдских ветрова. Прожимали су своје праменове милујући облаке који су летели са југа. Прихватали су пахуље у знак најаве родног лета и посипали их претварајући град у бајку. Заиста је тако изгледао са свим траговима који су откривали путање његових житеља. Усамљене скулптуре су добиле ново бело рухо као и дрвеће. Град се лагано будио дозвољавајући зори да открије хоризонт који се стопио са тлом. Једино су реке усталасале своја огледала претварајући се у слику космоса у којој су пахуље биле звезде. Посматрајући њихове маглине осећајући додир могуће је на трен отпловити у прве дане настанка. Заљубљени имају нарочит дар да у таквим сценама учествују уживајући. Заиста је Београд бајка чак и за Принцезе које нежним корацима исписују његову поему. Сјај њихових очију на далеко се види а и осећа. Уколико је усмерен ка облацима моћан је да их истопи пуштајући зраке сунца да милују оне које воле. Можда је и то разлог што се баш следеће, Богојављенске ноћи небо над Београдом отвара на трен довољан да жеља одлети међу звезде које ће пошиљаоца обасјати чистом љубављу. Ноћ у којој ће сваки становник ове вароши с`вером гледати у небо.
Ја ћу сигурно ноћас гледати у небо ка јединственој звезди коју волим а уверен сам да ће те је и Ви пронаћи уколико се усудите.
Потребна Вам је само чиста љубав!
Мирослав Љ Ранковић
