Кафана. Свратиште намерника у потрази за лепом речи. Београдска. Са карираним столњаком, лименом пепељаром и друштвом које све марифетлуке зна. Седим и смејем се коментарима на романе који су кандидовани за једну од награда. Сви знамо да ће победити најбољи – маркетиншки план. Таква нам је култура, држава, ма све што зависи од …………..да не лајем. Са квалитета романа друштво прелази на жири. Бранислав предлаже да мене уврсте у жири. Дакако на место председника! Друштво се слатко смеје као и ја. Шта ћу? Сви на моју жалост знају да две кандидаткиње познајем сасвим добро. Као и њихова дела. Професор додаје да сме да се закуне пред олтаром Саборне цркве да су реченице које је он прочитао код обе ауторке описивале мене. Баш каквим ме сви знају. Вешто су то уткале у причу зачињавајући фабулу. Смех. Скоро до суза.
Господе? Докле ћеш ме искушавати? Лепотом? Животом у овом граду?
Заиста, рођен сам и одрастао у овој вароши. Од малена се крећем овим улицама. Бирам друштво а и места. Као и оне. Иначе не би се срели ни у сну. Поглед, покрет, реч по реч и………..ето прилике а даме бирају. А бирају за разлику од нас ухом. Битан им је садржај ума боја и ауторит гласа и баш ништа више. Не постоји та препрека без обзира на тежину, висину и остале димензије коју таква дама није у стању да прескочи. Било је тренутака који су ме наводили да заћутим. Вечно. И тако постанем слободан од искушења која нижу. Наручујем туру за све. Шта бих друго. Не наседам на провокације. Било би ми само још горе. Убрзо друштво мења тему а ја локал. Шетам ка Калемегдану. Шетам и одмотавам филм. Обе удате. Срећно. Успешних каријера. Једна је у министарству а друга предузетник. Веома успешан. На први поглед неспојиво са мојом скоро слободном професијом. Још зима. Ледена. Снежна. А ја. Причљиви блесавко који дозволи сопственим очима да роне. Најпре по дубинама њихових а потом по многим тврдим сасвим неистраженим а скровитим местима. И душе наравно. Гласом грлим а уснама ………љубим. Шта бих друго? Хотелске собе. Апартмани. Викенди. Време нежности. Доба невиности. И на крају маштања. Она су увек у паметним главама. Дама. Ја своју машту користим за сликање пејзажа. Не кројим судбине. Нисам стручан за ту област.
Најлуђе у читавој причи је време. Превазилази све границе. Растеже се. Прилагођава особама и потребама. Трен је вечност и обрнуто па поново. Покушавам да свесно прекинем. Немогуће. Ни случајно. Ту сам веома осетљив. Баш осетљив. Али трпим. Колико је то наравно могуће. Све до трена у коме јуначки не одбегнем од свих па и себе.
Ни данас а време је прошло, нисам сигуран да ли јесам или нисам у вези са једном или обе даме појединачно наравно? Не би сте били ни Ви. Знам.
Кандидоваће се поново. Са новим реченицама. Можда ће нека мирисати на мене? Толико да поново постане тема разговора за карираним асталом?
Мирослав Љ Ранковић
