Поново дувају јужни ветрови носећи на својим праменовима пролеће. Слаткасти мирис се шири плућима и буди тела. Ове године је на срећу поранило. За који дан ће пропупети најјача стабла и почети да одмотавају своје листове. Исто ће се догодити и са цветовима. Отвориће своје паметне главице и са осмехом пратити сунце од јутра до запада без прекида све до позне јесени. Радоваће се заиста сав живи па и онај свет затворен у стенама. Биће улепшан и прекривен животом, обојен и мирисан. Биће шарен и шаренолик док постаје жива скулптура и аранжман опојан цвркутом птица. Шетаћемо више, мирисати и посматрати тај дивни преображај. Неко ће пролеће дубоким уздасима увлачити у себе дозвољавајући љубавним честицама скривеним у праменовима ветра да обоје дане који долазе и загрле макар погледом вољена бића. Неко ће отићи и корак даље. Предаће себе љубави. Љубави која је можда већ била ту. Љубави коју је успавало шуштање јесењег лишћа и прекрио дубоки снег. Љубави коју је открило пролеће. Љубави која ће измерити свачију вредност живота. Лако ћете је видети. По сјају очију и величини осмеха који ће стајата на лицу не марећи за боре………………….

       Мирослав Љ Ранковић