Пре две хиљаде и још нешто година из пустињског камена потекао је извор чисте воде какву свет до тада није окусио. Вода је непрекидно текла стварајући поток који је убрзо постао река преображавајући пустињу у најцветнију оазу. Неодољиво је привлачио сва жива створења. Гасила су жеђ и уживала радујући се постојању. Радост је прихватио ветар преносећи својом музиком другим ветровима срећу чак до неслућених даљина и царстава. Многи поданици похрлише ка извору не питајући за границе и труд. Једни другима су здушно помагали делећи радост путовања и веру да ће убрзо стићи до реке која ће их напојити. Они су смерно корачали ка реци а она је текла ка њима савладавајући све природне и неприродне препреке. На местима где је нису желели понирала је дубоко и тако текла све до места на коме је могла достојно да служи. Први сусрет трагача са реком је био бљесак лепоте који кроз очи преображавао душе. Процветали су баш као и природа крај ње. Пажљиво су слушали ток и музику таласа, још пажљивије пили из ње старајући се да не замуте и упрљају воду. Посматрали су себе, небо и облаке у огледалу измрешканом и живели у складу са реком, суседима, сапутницима, животом и временом све док страсти не створише жеље да река постане царска и као таква предмет пореза, намета, правила и закона. На једном почеше неки други људи да долазе на њене обале. Постављаше рампе, ограде, млинове и ваљарице. Замутише и загадише. Више нико није могао да посматра у одразу огледала себе, небо и звезде. Сви који пожелеше бистру воду наставише путовање ка извору из ког и данас извире бистра вода. Многи стигоше а већина се задовољи речима …..ника и ..олога да ће њихов ритуал муљ сталожити и допустити бистрини да тече. Заустављали су се крај тока, подизали грађевине и прихватали колоне људи који повероваше да ће мутећи воду све више и даље успевати да је пречисте довољно да свет настави да цвета. Ретки су успели у том науму а још ређи да скрену поглед и наставе свој пут. Пут до извора. Пут који је све мање физички. Пут у коме се муљ претвара у мисли које потпуно заглушују и затамњују. Најупорнији у којима је остала само жеља за извором су успевали да чују па чак и виде ток и да га следе. Стизали су до извора, напајали се водом и радосни постајали звезде које и данас посматрамо у ведрим ноћима.
Мирослав Љ Ранковић
