Бескрајни временски круг

Будућност је дошла. Увукла се као љубавник остављајући прошлост времену ком припада. Ја сам седео прекрштених ногу, усправих леђа држећи чашу кроз чији су се нектар преламали зраци сунца које је залазило. За собом је остављало честице које су пламтеле од љубави бојећи небо. Хладиле су се и стапале попут љубавника улазећи у сан у тренутку у коме се варош будила нежним светлом расипајући га по савском огледалу. Месец је каснио али не и звезде које су лагано палиле небо мешајући своје честице  са оним у огледалу. Реченица живота је текла својим током а ја сам јој додао још један знак интерпункције баш у трену у коме су се капи винског нектара распалиле рецепторе укуса. Значио је лепоту у реченици која је настављала даље, одлазећи у бескрај.

Такве су Београдске летње вечери укусне и топле, пуне чулних и вантелесних сензација баш као и љубав којом су проткане. Она је чаролија која пише и слика мојим рукама право из душе остављајући записе на папиру или платну које ће неко драг купити и некуд однети, можда и у вечност која је прескочила попут  старог  сата  крај  времена. Ја ћу остати да упијам благодетно светло све док ме нежни талас виолинских тонова не позове ка чаролији јутра или ноћ не отме од себе и нежним корацима спусти до сна у коме ћу изгубити себе.

Бескрајни временски круг, ја на њему у смеру живота попут детета на рингишпилу насмејан и ведар пркосећи судбини уживам препуштен таласима емоцијама које изазване постојањем долазе.

Буђење прекида сан а прија ми само ако ме додирне баршунаста кожа коју љубим и миришем прекривајући ми лице влатима косе попут Дунавске виле над вировима страсти које ћу походити попут истраживача. И све тако на истом временском кругу у смеру живота долазећи на место са ког сам предходне вечери пошао уз укус емоција који расте ка новом кругу.

 

Мирослав Љ Ранковић

 

22308954_545660122445556_6839127353927274942_n

На светог Саву

Давних седамдесетих година када сам ја био мали а свет велик први пут сам рецитовао јавно. Моја бака која је и била идејни творац тог наступа је користила реч деклемовао. Било је то у јутру светог Саве који се празновао по ретким кућама и Храмовима. Сећам се снега и пута уз који је свитало све до мени тада велике цркве. Сећам се и деце која су била радосна и рекао бих сад, уплашена од света који је испуњавао простор омеђен загарављеним иконама. У једном тренутку сасвим напред поставили су сто, крај њега столицу на коју је ступила једна девојчица. Приметио сам њене румене образе и погледе присутних које је придржавао поносни осмех. Након неког времена сам и ја коракнуо ка столици и нечијим великим рукама подигнут на сто. Рецитовао сам исто као и данас:

 

„Где год има српско дете
Венац славе данас плете,
Где се српски пише, збори
Тамо свећа данас гори.
Где су српске цркве, школе,

Данас Српчад Бога моле,

Да им пружи руку свету,
Да достигну жељну мету.

Славе деца школску славу
Царског сина – Светог Саву.
Лица су им пуна миља,
Јер Светац их благосиља.“

 

Нисам добио аплауз али сам сигурно хиљаду пута помилован или пољубљен по челу. Не сећам се како сам сишао са стола али знам да од тог тренутка за своју баку нисам био више само обично дете, већ  неко…………………….. и ето, том стазом корачам и данас и рецитујем баш као и тад из срца.

 

 

Мирослав Љ Ранковић

22308954_545660122445556_6839127353927274942_n

 

 

Косанчићев Венац најстарија калдрма у граду …..

Једна од последњих сачуваних амбијенталних целина у Београду. Место на коме је још увек могуће видети лименог петла како показује правац ветра са оџака. Крај ког неколико пута дневно грли звук звона Саборне цркве. Место познато по калдрми, кафанама, сликарима, фотографима, књижевницима, Мики Аласу и боемима. Место које лежи на ко зна колико слојева археолошких налаза?

Име је добила по капији саграђеној у доба Турске окупације Београда. Била је једна од четири кроз које се улазило у град.

1862. године после Турског бомбардовања Београда обндашњи становници чекићима и полугама срушише и однеше чувену „Варош капију“ саграђену од камена и дрвених греда.Верујем да је наставила свој живот у зидовима тадашњих кућа. Верујем да њени трагови постоје и данас али да су вешто сакривени.

1827. године  тик до кафане Знак Питања у Ичковој кући Београд добија прву књижару коју отвара Глигорије Возаревић која 1831. постаје и штампарија а књижара прелази у кућу на чијем се месту данас налази школа Краљ Петар. Ту у тој маленој књижари 15. Фебруара 1832 године основана је Народна библиотека Србије.

У ниши фасаде куће са бројем 13   налазили се биста Косанчић Ивана погледа усмереног ка Саборној цркви.

Место познато по згаришту зграде Народне Библиотеке Србије ког је веома вешто тада нацистичка Немачка бомбардовањем запалила. И данас стоји да опомене сваког свесног. Ратна одштета за спаљене књиге никада није исплаћена. Почетком седамдесетих двадесетог века вршено је прво археолошко сондирање терена. Из дубине спаљеног Београда изронио је Сингидунум, на малом новчићу са ликом Константина.Жалосно је што и данас није завршено ни конзервирано и што стоји изложено зубу времена. Приликом сондирања нађена је огромна количина угљенисаних књига које треба изложити баш у витринама садашње библиотеке како би биле опомена сваком ко пожели да на тај начин уништи један народ.

У међувремену Косанчићев Венац наставља живот са својим становницима опомињући да народ који не сачува своју историју није достојан будућности! Прошетајте и истражите крај. Сигуран сам да ће те наћи своју стазу и бескрајно уживати у њој!

Мирослав Љ Ранковић

2016-02-27 16.28.29