Давних седамдесетих година када сам ја био мали а свет велик први пут сам рецитовао јавно. Моја бака која је и била идејни творац тог наступа је користила реч деклемовао. Било је то у јутру светог Саве који се празновао по ретким кућама и Храмовима. Сећам се снега и пута уз који је свитало све до мени тада велике цркве. Сећам се и деце која су била радосна и рекао бих сад, уплашена од света који је испуњавао простор омеђен загарављеним иконама. У једном тренутку сасвим напред поставили су сто, крај њега столицу на коју је ступила једна девојчица. Приметио сам њене румене образе и погледе присутних које је придржавао поносни осмех. Након неког времена сам и ја коракнуо ка столици и нечијим великим рукама подигнут на сто. Рецитовао сам исто као и данас:
„Где год има српско дете
Венац славе данас плете,
Где се српски пише, збори
Тамо свећа данас гори.
Где су српске цркве, школе,
Данас Српчад Бога моле,
Да им пружи руку свету,
Да достигну жељну мету.
Славе деца школску славу
Царског сина – Светог Саву.
Лица су им пуна миља,
Јер Светац их благосиља.“
Нисам добио аплауз али сам сигурно хиљаду пута помилован или пољубљен по челу. Не сећам се како сам сишао са стола али знам да од тог тренутка за своју баку нисам био више само обично дете, већ неко…………………….. и ето, том стазом корачам и данас и рецитујем баш као и тад из срца.
Мирослав Љ Ранковић
