Земунска љубавна стаза

Поштовани пријатељи
Пре много зима и лета од једног слободан сам рећи чаробњака овдашњег сазнао сам за постојање љубавне стазе. Говорио је о њој све цаклећи очима иако је био у дубокој старости. Причу је чуо од свог учитеља и проверио ходајући љубавном стазом са својм изабраницом небројено пута. Стаза је делотворна од раног јутра у коме нежни сунчеви зраци пољубе Кулу па све док њена сенка не помилује звоник Николајевске цркве. Најбитније је закорачити на њу са старог степеништа које се са платоа Куле спушта ка Високој улици. Изабрану особу треба пустити да ужива у погледу и мирису који са Дунава обавија брег па чак и да сама одабере стазу којом ћете се спустити све до угла Синђелићеве и Његошеве улице на коме ће Вас сачекати стари бунар са великим точком. Иако га је зуб времена са људском небригом исцртао дубоким рељефом још увек је делотворан. Довољно је да на њега спустите руку док посматрате изабраницу Вашег срца или обрнуто и чаролија ће се десити…………………….Спојиће Вас за обичне смртнике невидљива сила допуштајући љубави да цвета………………….и све тако поштовани пријатељи до краја времена………………………….
Надам се да ову тајну нећете злоупотребити и да ћете је пренети неком чистог срца како би наставила свој пут усрећујући оне који за то нису сами имали времена и смисла?

Легенду записао
Миросла Љ Ранковић

37349375_10213329924742799_2335871496401977344_n

ЗЕМУНСКИ БУНАРИ СПОМЕН ЉУБАВИ И ДАВНИХ ВРЕМЕНА

Да којим случајем постоји времеплов повели би Вас на путовање на сам крај 19, века, у живахан град саздан од љубави, град Земун. Шетали би заједно са Вама и уживали у погледу. Чудили би се Вама и запиткивали природу у жељи да сазнамо шта се у међувремену десило са њом?
Замислите поштовани слободни смо рећи пријатељи да угледате како тадашњи Земунци захватају воду ведром из Дунава, за који сећања кажу да је био плављи, и да је односе до својих кућа. Њу уз кишницу и воду банарица (плитких бунара) користе за кување, прање па чак након таложења и за пиће?! И све тако до хиљадуосамстотинадеведесет и неке….до часа у ком земунски добошар (ондашњи водитељ информативног програма) на раскрсницама улица не објави да градски физикус, лекар задужен за јавно здравље, Сава Недељковић забрањује да се дунавска вода користи за пиће. То је био једини начин да се спрече болести које су се преносиле прљавом и зараженом водом а бар је Земун у то доба памтио велике епидемије нарочито после честих и разорних полава.
На срећу тадашњи градски оци упознати са снабдевањем водом у суседном Банату заједно са напредним трговцима и занатлијама ангажују предузимача Ној-Шлос из Вршца који буши први бунар у дворишту стилске једноспратнице Земунске штедионице која је двориште делила са хотелом „Гранд“. Увидевши квалитет бистре и хладне воде 1896, године купују гарнитуру за бушење и ангажују инжењера Драгутина Крапуса који са неколико радника отпочиње бушење бунара. Први је изведен у парку са цевима пречника 62мм до дубине од 31 метра и све тако поштовани пријатељи још 144 пута. Монтирани су надземни делови са великим точком, решетке и високе луле. Град је просперирао као и ондашњи лекари који су превенцијом подигли ниво здравља. Бунари постају обавезна свратишта за све, чак омиљена јер се уз бистру воду добијао по који савет, вест или воћка из оближњег дворишта. Крај појединих попут печурака ничу и клупе за одмор а крај њих и многе љубави које су наставиле свој живот заједно несвесни места на којима су отпочеле.
Да би сачували од заборава свега неколико бунара који су запуштени покрећемо ову акцију у вери да ћете нам се придружити и заједно са нама учествовати у њиховој обнови како би сачували спомен на једно време и низ генерација којима дугујемо бар спомен.

Mирослав Љ Ранковић

Ако се усудите да………..

Ако прислоните ухо уз тело своје заборављене гитаре верујем да ћете чути мелодију песме уз коју вам срце игра. Ако притом затворите очи верујем да ћете угледати лице које и данас волите иако је прошло ко зна колико времена. Ако се осмелите па засвирате……………..десиће се чудо које брише границе простора, времена и знаних нам сила дозвољавајући душама да се загрле  изнад свега и заплешу у вртлогу праменова светлости далеких звезда ослобеђених чежње и бола.  Можда ће вам засузити очи, можда ћете осетити дрхтаје који ће продужити ка следећем сну………………… Но сигуран сам да ћете осетити оно за чим сте жудели годинама а нисте могли јасно да дефинишете себи. Наравно овакви осећаји се огледају у вртлогу светлости далеких звезда па ће и особа чије лице сте угледали затворених очију осетити додир ваше душе не сумњајући у љубав и чудо настало из ништавила мисли које скоро непрекидно теку. Дакле пронађите свој заборављени инструмент у шуми обавеза и прислоните ухо…..

 

Мирослав Љ Ранковић

cropped-cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg

IMG_20210719_101714567

DSCN2941

Веровали или не пре четрдесетак година у Београду је постојало  неколико стотина књижара и папирница више него данас. Љубазни и начитани књижари процењивали су сваког купца и усмеравали га ка књигама које је желео. Тадашњи стандард се огледао и у сјајним повезима сабраних дела највећих писаца који су заиста били јако тражени. Тих година било је и књижара које су продавале дела на страним језицима. Најпознатија је била „Југословенска књига“ смештена у палати „Албанија“, на почетку улице Кнеза Михајла. Књиге на страним језицима биле су смештене у подруму палате који је у свако доба био испуњен купцима. Уживао сам у мирису хартије и листању луксузних издања посвећених уметности. Често сам и куповао, наравно од џепарца који је био сасвим довољан за живот и поклоне себи и блиским пријатељима.

Чини ми се да није било прометније улице у којој није било бар неколико ризница књига. Радова књижара у Призренској улици имала је увек испуњен излог са новим издањима из новог црвеног или плавог кола. Нолит је крај нових наслова ређао оне на попусту приступачне баш сваком џепу а Српска Књижевна Задруга настављала традицију штампајући и увезујући деценијама у исти класични повез. Било је то време у коме је Сајам књига трајао 365 дана у години. Било је то време у коме су се читали највећи писци са читаве планете свуд и на сваком месту: од аутобуса до плаже.

Било је то време у коме је свако академско звање гарантовало мудрост носиоца. Била је то нека друга земља и изгледа неки сасвим други људи……………..

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o