У САВРШЕНОМ НЕСАВРШЕНСТВУ

10548754_854181608034946_5409721768783239028_o_854181608034946

Негде у васиони заклоњене маглинама две душе су се непрекидно приближавале. Смерност пута давала им је вера стварајући наду у праведност исхода и исходишта који су у стварности били сила, невидљива сила која је закривљавала светлост из њихових очију и усмеравала у тачку у догледу недогледног поља прошараног светлошћу звезда изнад и испод хоризонта, у огледалу чија је сврха да преклапањем спусти завесу која ће збунити путнике и посматраче довољно да одбаце балст ума. Душе су биле обучене у тела чија је различитост створила додатну силу привлачећи их. Њом је управљао рефлексни ум заостао у времену путовања умерен прерано узрелим очекивањима од чина у пролећу  и сусрету негде високо посматрано одоздо у ноћи у којој се звезде виде и затворених капака.

Бљесак су изазвале усне на њеном врату и виорење коса уз дрхтај тела зачет у струку по коме се уздизала рука ка грудима прихватајући бисер у шкољку шаке док је у огледалу друга клизила ка понору брига будећи додир нежношћу и јединством одела душа безвремних. Слика се претварала у вртлог топлих пастела довољно влажних да се растопе и сједине у савршеном несавршенству латице медитеранског цвета издигнуте над одсјајем мора у зори коју ћете препознати у сопственој лакоћи да волите………………………

Мирослав…………………….

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

Бескрајни временски круг

DSC_0354

          Бескрајни  временски круг

       Будућност је дошла. Увукла се као љубавник остављајући прошлост времену ком припада. Ја сам седео прекрштених ногу, усправих леђа држећи чашу кроз чији су се нектар преламали зраци сунца које је залазило. За собом је остављало честице које су пламтеле од љубави бојећи небо. Хладиле су се и стапале попут љубавника улазећи у сан у тренутку у коме се варош будила нежним светлом расипајући га по савском огледалу. Месец је каснио али не и звезде које су лагано палиле небо мешајући своје честице  са оним у огледалу. Реченица живота је текла својим током а ја сам јој додао још један знак интерпункције баш у трену у коме су се капи винског нектара распалиле рецепторе укуса. Значио је лепоту у реченици која је настављала даље, одлазећи у бескрај.

          Такве су Београдске летње вечери укусне и топле, пуне чулних и вантелесних сензација баш као и љубав којом су проткане. Она је чаролија која пише и слика мојим рукама право из душе остављајући записе на папиру или платну које ће неко драг купити и некуд однети, можда и у вечност која је прескочила попут  старог  сата  крај  времена. Ја ћу остати да упијам благодетно светло све док ме нежни талас виолинских тонова не позове ка чаролији јутра или ноћ не отме од себе и нежним корацима спусти до сна у коме ћу изгубити себе.

      Бескрајни временски круг, ја на њему у смеру живота попут детета на рингишпилу насмејан и ведар пркосећи судбини уживам препуштен таласима емоцијама које изазване постојањем долазе.

         Буђење прекида сан а прија ми само ако ме додирне баршунаста кожа коју љубим и миришем прекривајући ми лице влатима косе попут Дунавске виле над вировима страсти које ћу походити попут истраживача. И све тако на истом временском кругу у смеру живота долазећи на место са ког сам предходне вечери пошао уз укус емоција који расте ка новом кругу.

Мирослав Љ Ранковић

cropped-20622311_10210783457162701_653765793394715131_n.jpg

 

 

 

Скадарска улица од 500 корака

Најчувенија боемска улица у Београду, позорница најбољих оркестара градске музке, омиљена дестинација странаца и заљубљених живи весело свој други век.  Њена калдрма памти овдашње великане чија су се дела усадила у днк нашег народа настављајући да живе заједно са њим. На 500 корака стиснуле су се једна школа, неколико стамбених зграда, једна банка, један напуштен тржно-пословни центар, неколико на далеко чувених галерија, кућа Ђуре Јакшића, чесма и мноштво угоститељских објеката сваке врсте. Најпознатији су по својим оркестрима, услузи и отвореним баштама у којима је могуће уживати исто као у баштама старих београдских дворишта у укусима, мирису и звуцима који милују. Ту је и неколико пијачних тезги испуњених сувенирима и остацима старих времена са насмејаним и веселим продавцима.

Од увек је Скадарска имала своје маскоте: гатаре, добошаре, глумце и песнике који су своје стихове пуштали низ улицу и Кошаву. Има их и данас као и Жику Обретковића који својом шареном торбицом дочекује и испраћа радознале погледе.

У рано јутро поједини још увек чују звук воде која се из бунара прелива у велико пиварско буре и дреш содаџије из подрума велике Скадарлије. Чујем их и ја као и глас великог Моме Капора који у ухо бисте Ђуре Јакшића шапуће искајући мало плаве боје којом ће насликати своју девојку……………….

На стотом кораку гледано од врха могуће је срести потпуно умазане пролазнике који чврсто држе лепињу испуњену кајмаком и гулашом који се цеди падајући на  ципеле и калдрму. Толико су обузети укусом да не примећују чак ни на трен свет око себе све спуштајући се до прве крагне пива којим ће утолити жеђ.

И све тако драги пријатељи од раног јутра па до следећег из године у годину из века у век ……………….живи наш Београд, живео нам заувек!

48

Мирослав Љ Ранковић

Мирослав Љ Ранковић

неко ко мисли другачије

2016-02-27 16.28.29

Земунски бунари – Симбол љубави и прохујалих времена

https://www.youtube.com/watch?v=3UOVE_neCcY

23

Поново дувају јужни ветрови ………………..

Поново дувају јужни ветрови носећи на својим праменовима пролеће. Слаткасти мирис се шири плућима и буди тела. Ове године је на срећу поранило. За који дан ће пропупети најјача стабла и почети да одмотавају своје листове. Исто ће се догодити и са цветовима. Отвориће своје паметне главице и са осмехом пратити сунце од јутра до запада без прекида све до позне јесени. Радоваће се заиста сав живи па и онај свет затворен у стенама. Биће улепшан и прекривен животом, обојен и мирисан. Биће шарен и шаренолик док постаје жива скулптура и аранжман опојан цвркутом птица. Шетаћемо више, мирисати и посматрати тај дивни преображај. Неко ће пролеће дубоким уздасима увлачити у себе дозвољавајући љубавним честицама скривеним у праменовима ветра да обоје дане који долазе и загрле макар погледом вољена бића. Неко ће отићи и корак даље. Предаће себе љубави. Љубави која је можда већ била ту. Љубави коју је успавало шуштање јесењег лишћа и прекрио дубоки снег. Љубави коју је открило пролеће. Љубави која ће измерити свачију вредност живота. Лако ћете је видети. По сјају очију и величини осмеха који ће стајата на лицу не марећи за боре………………….

DSC_1212

       Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg