Земунске приче….

012
Oд 1934. године град Земун од самосталног града постаје општина града Београда. У то време је био привредно изузетно развијен и повезан речном луком , путевима и железницом са свим важним центрима. Уређене улице, зграде, паркови и шеталишта , Гимназија, биоскопи, простори за балове и остале догађаје којим је негована култура били су на понос свих становника. Верске заједнице баштиниле су лепе обичаје и окупљале вернике сабирајући љубав и одашиљући је ка небу и звездама. Живот је био хармоничан, људи толерантни а стандард далеко већи него данас. И све тако поштовани читаоци кроз време, Други рат, нову државу, нови поредак до почетка деведестих, санкција и демократске општинске власти.
Било је то доба у коме су редом затваране фабрике, трговине, биоскопи, позоришта, књижаре и све што је иоле вредело. Избеглице из разних крајева разбијене државе су надолазиле и насељавале град и његову околину. Никла су читава насеља заједно са храмовима који су неговали њихову културу. По први пут у историји Земуна нови становници не желе да се асимилују већ се понашају на исти начин као у местима из којих су дошли. То траје и данас па су Земунци постали реткост у сопственом граду.
Дивна обала претрпана је ресторанима, сплавовима и олупинама сваке врсте. Од старог шлепа па до хотела Југославија обала је потпуно закрчена. Сви имају уредне прикључке на струју и воду док фекалије изливају без икаквог пречишћивања у Дунав. Столови су им испуњени даноноћно гостима које то ни мало не занима, као ни чињеница да дунавска вода мирише на отворену канализацију. Иде живот. Путује кроз време односећи у заборав некад доминантне вредности па и људе који су их бележили .
Нови пристан ће довести нове туристе који ће прокрстарити крај споменика Астериксу, кроз старо језгро и нову тврђаву посматрајући Београд са Миленијумске куле и биће испраћени музиком. Њиховим водичима на памет неће пасти да помену неколико стихова Бранка Радичевића , да им усмере поглед ка Гардошу и испрачају причу о жутој кући из Сеоба великог Црњанског и гробовима ратника нађених крај куле. Неће споменути ни Исидору ни њена дела ни аласе, тамбураше, Тошу, браћу Мухар па ни градитеље чамаца, прву фабрику сатова, чоколаде…..трамвај, мост на палисадама. Причаће неке нове глобалне приче и покушати да продају неки од сувенира чији је век краћи од саме туре.
Поштовани читаоци не могу а да се не запитам куда иде Земун? Можда једним од путева свиле?
Можда сте се Ви запитали и знате одговор? Волео бих да ако знате поделите.
До скорог сусрета са Вама
Мирослав Љ Ранковић
12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

На светог Саву

Давних седамдесетих година када сам ја био мали а свет велик први пут сам рецитовао јавно. Моја бака која је и била идејни творац тог наступа је користила реч деклемовао. Било је то у јутру светог Саве који се празновао по ретким кућама и Храмовима. Сећам се снега и пута уз који је свитало све до мени тада велике цркве. Сећам се и деце која су била радосна и рекао бих сад, уплашена од света који је испуњавао простор омеђен загарављеним иконама. У једном тренутку сасвим напред поставили су сто, крај њега столицу на коју је ступила једна девојчица. Приметио сам њене румене образе и погледе присутних које је придржавао поносни осмех. Након неког времена сам и ја коракнуо ка столици и нечијим великим рукама подигнут на сто. Рецитовао сам исто као и данас:

 

„Где год има српско дете
Венац славе данас плете,
Где се српски пише, збори
Тамо свећа данас гори.
Где су српске цркве, школе,

Данас Српчад Бога моле,

Да им пружи руку свету,
Да достигну жељну мету.

Славе деца школску славу
Царског сина – Светог Саву.
Лица су им пуна миља,
Јер Светац их благосиља.“

 

      Нисам добио аплауз али сам сигурно хиљаду пута помилован или пољубљен по челу. Не сећам се како сам сишао са стола али знам да од тог тренутка за своју баку нисам био више само обично дете, већ  неко…………………….. и ето, том стазом корачам и данас и рецитујем баш као и тад из срца.

_DSC9435 copy

Мирослав Љ Ранковић

cropped-204070295_10221439031985412_5714180680533285048_n.jpg

На месту пољупца река

Знам да ћу те срести

Можда на ушћу

На месту пољупца река

Можда у једном меком заласку сунца

Знам, да ћу те срести

И гутати те погледом

Очи, усне,врат

Памет

Ћутаћу

Јер кад волим

Ћутим

Слушам и упијам

Светло

Из тебе

37312671_10213329606454842_738146913580220416_n

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Мирослав Љ Ранковић

cropped-204070295_10221439031985412_5714180680533285048_n.jpg