Дух Земуна

Јединственост Земуна видна је и по постојању духа који га прожима и чува. Тако је од његовог настанка. Није га могуће видети али и те како јесте осетити. Не морате бити Земунац . Довољно је да прошетате Земуном и уверићете се у његову моћ. Вратиће Вам осмех на лице, сјај у очи и разлити радост читавим телом. Не можете га заобићи. Налази се свуд. Ушао је у сваку пору и испунио сваки лагум, галерију и видиковац.  Лебди попут ауре изнад града, инспирише и плени. Преноси се ваздухом попут честица које су међу собом повезане невидљивом силом. Ни Кошава им ништа не може. Плешу са животом и Земуном и сваким бићем. Кроз плућа улазе право у срце  мењајући му ритам у љубавни. Последице су тренутно видне и огледају се у промени погледа на живот. Свет постаје лепши, боје топлије, усне укусне а вино некако питкије. Чак је и звук града мелодичан нарочито ако је измешан са хуком Дунавских таласа и све тако до првих тамбураша чије ће Вас мелодије загрлити а гласови љубити све до зоре. Провешћете се као никад и вратити достојни господске части.

Довољно је да дођете и дишете пуним плућима. Све остало ће се десити баш како у Земуну бива………….као у бајци.

Мирослав Љ Ранковић

 

Мирис врућег сељачког хлеба

Понекад ми јутро донесе мирис врућег сељачког хлеба помешаног са димом из `лебне фуруне умешеног у маглини која из менталне слике прелази на јаву. Чујем бабине кораке, петла како пева и лишће старог ораха у симфонији природе једног шумадијског, од предака прослеђеног имања.

На лицу ми је осмех којим грлим Пенику и Мазу, два дивна авлијанера, другаре у игри и животу у коме сат служи само за декор старе комоде фарбане бабином руком у дивну пастелну зелену боју чијег се мириса и кутије јако добро сећам.

Зашао сам у године у којима простор и време не ограничавају ум. Слободно путујем на места која изгледа живе дубоко у мом срцу. Нису ми више потребни километри вожње већ само мрва мира огледана у нечињењу других. Занимљива зрелост закуца на врата сваком од нас негде после педесете и кроз ћелаво теме спаја са незнаним силама света за ког до тад само претпостављамо да постоји. Потребан је само један тртенут свести у коме ћемо се препустити и уживати у чулима распаљеним од некуд. Осећам загрљаје драгих ми људи и строге погледе сачињене од страхова и поноса протканих љубављу чији је једини мотив њихово и моје постојање.

„Једина мера успеха је трајање“. Парафразирам Слободана Селенића из романа „Очеви и оци“ буди ми наду у лепоту којом нас заогрће старење. Осмехујем се и даље………… Надам се да ћете и Ви?

Земунске приче….

012
Oд 1934. године град Земун од самосталног града постаје општина града Београда. У то време је био привредно изузетно развијен и повезан речном луком , путевима и железницом са свим важним центрима. Уређене улице, зграде, паркови и шеталишта , Гимназија, биоскопи, простори за балове и остале догађаје којим је негована култура били су на понос свих становника. Верске заједнице баштиниле су лепе обичаје и окупљале вернике сабирајући љубав и одашиљући је ка небу и звездама. Живот је био хармоничан, људи толерантни а стандард далеко већи него данас. И све тако поштовани читаоци кроз време, Други рат, нову државу, нови поредак до почетка деведестих, санкција и демократске општинске власти.
Било је то доба у коме су редом затваране фабрике, трговине, биоскопи, позоришта, књижаре и све што је иоле вредело. Избеглице из разних крајева разбијене државе су надолазиле и насељавале град и његову околину. Никла су читава насеља заједно са храмовима који су неговали њихову културу. По први пут у историји Земуна нови становници не желе да се асимилују већ се понашају на исти начин као у местима из којих су дошли. То траје и данас па су Земунци постали реткост у сопственом граду.
Дивна обала претрпана је ресторанима, сплавовима и олупинама сваке врсте. Од старог шлепа па до хотела Југославија обала је потпуно закрчена. Сви имају уредне прикључке на струју и воду док фекалије изливају без икаквог пречишћивања у Дунав. Столови су им испуњени даноноћно гостима које то ни мало не занима, као ни чињеница да дунавска вода мирише на отворену канализацију. Иде живот. Путује кроз време односећи у заборав некад доминантне вредности па и људе који су их бележили .
Нови пристан ће довести нове туристе који ће прокрстарити крај споменика Астериксу, кроз старо језгро и нову тврђаву посматрајући Београд са Миленијумске куле и биће испраћени музиком. Њиховим водичима на памет неће пасти да помену неколико стихова Бранка Радичевића , да им усмере поглед ка Гардошу и испрачају причу о жутој кући из Сеоба великог Црњанског и гробовима ратника нађених крај куле. Неће споменути ни Исидору ни њена дела ни аласе, тамбураше, Тошу, браћу Мухар па ни градитеље чамаца, прву фабрику сатова, чоколаде…..трамвај, мост на палисадама. Причаће неке нове глобалне приче и покушати да продају неки од сувенира чији је век краћи од саме туре.
Поштовани читаоци не могу а да се не запитам куда иде Земун? Можда једним од путева свиле?
Можда сте се Ви запитали и знате одговор? Волео бих да ако знате поделите.
До скорог сусрета са Вама
Мирослав Љ Ранковић
12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

Скадарска улица од 500 корака

Најчувенија боемска улица у Београду, позорница најбољих оркестара градске музке, омиљена дестинација странаца и заљубљених живи весело свој други век.  Њена калдрма памти овдашње великане чија су се дела усадила у днк нашег народа настављајући да живе заједно са њим. На 500 корака стиснуле су се једна школа, неколико стамбених зграда, једна банка, један напуштен тржно-пословни центар, неколико на далеко чувених галерија, кућа Ђуре Јакшића, чесма и мноштво угоститељских објеката сваке врсте. Најпознатији су по својим оркестрима, услузи и отвореним баштама у којима је могуће уживати исто као у баштама старих београдских дворишта у укусима, мирису и звуцима који милују. Ту је и неколико пијачних тезги испуњених сувенирима и остацима старих времена са насмејаним и веселим продавцима.

Од увек је Скадарска имала своје маскоте: гатаре, добошаре, глумце и песнике који су своје стихове пуштали низ улицу и Кошаву. Има их и данас као и Жику Обретковића који својом шареном торбицом дочекује и испраћа радознале погледе.

У рано јутро поједини још увек чују звук воде која се из бунара прелива у велико пиварско буре и дреш содаџије из подрума велике Скадарлије. Чујем их и ја као и глас великог Моме Капора који у ухо бисте Ђуре Јакшића шапуће искајући мало плаве боје којом ће насликати своју девојку……………….

На стотом кораку гледано од врха могуће је срести потпуно умазане пролазнике који чврсто држе лепињу испуњену кајмаком и гулашом који се цеди падајући на  ципеле и калдрму. Толико су обузети укусом да не примећују чак ни на трен свет око себе све спуштајући се до прве крагне пива којим ће утолити жеђ.

И све тако драги пријатељи од раног јутра па до следећег из године у годину из века у век ……………….живи наш Београд, живео нам заувек!

 

Мирослав Љ Ранковић

 

Понекад пожелим

Понекад пожелим да лицем целим зароним у твоју косу и удахнем дубоко како бих трен спојио са низом будућих у сфери немерљивих сила несхватљивих умовима чији таласи се боје и преклапају у етеру.