Поново дувају јужни ветрови ………………..

Поново дувају јужни ветрови носећи на својим праменовима пролеће. Слаткасти мирис се шири плућима и буди тела. Ове године је на срећу поранило. За који дан ће пропупети најјача стабла и почети да одмотавају своје листове. Исто ће се догодити и са цветовима. Отвориће своје паметне главице и са осмехом пратити сунце од јутра до запада без прекида све до позне јесени. Радоваће се заиста сав живи па и онај свет затворен у стенама. Биће улепшан и прекривен животом, обојен и мирисан. Биће шарен и шаренолик док постаје жива скулптура и аранжман опојан цвркутом птица. Шетаћемо више, мирисати и посматрати тај дивни преображај. Неко ће пролеће дубоким уздасима увлачити у себе дозвољавајући љубавним честицама скривеним у праменовима ветра да обоје дане који долазе и загрле макар погледом вољена бића. Неко ће отићи и корак даље. Предаће себе љубави. Љубави која је можда већ била ту. Љубави коју је успавало шуштање јесењег лишћа и прекрио дубоки снег. Љубави коју је открило пролеће. Љубави која ће измерити свачију вредност живота. Лако ћете је видети. По сјају очију и величини осмеха који ће стајата на лицу не марећи за боре………………….

DSC_1212

       Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

Време нежности

Деценијама већ читаво човечанство жури заборављајући на највредније врлине. Једна од најлепших а скоро заборављених је нежност. Толико потребна свима нарочито онима који журе. Сви је заиста радо прихватају заборављајући да је пруже другима па и себи. Замислите поштовани пријатељи само колико глас или додир могу да буду нежни? Колико само могу да опусте? Колико могу да испуне душу и срце? Колико помажу да се осетимо живим и пожељним?

Сви волимо. Заиста. Неко мање, неко више. Не могу а да се не запитам да ли волимо на прави начин? Да ли показујемо своја осећања нежно да би они које волимо то осетили на најдивнији могући начин? Посматрајући свет око себе не могу да не приметим колико смо огрубели. Осећања која имамо показујемо на кратко, у брзини, довољно да постанемо груби. Сигуран сам да нико не жели да буде груб као и да већина није свесна да журба господари њима уместо они временом. Сигуран сам да свако од нас може да се промени. Довољна је само свест. Застаните, успорите, освестите и постаните нежнији него што сте били до сад. Пред вашим очима ће се стварати савим нови, нежнији и лепши свет достојан људског бића. А једном? Када постанете мајстор нежности сви ће бити поносни на Вас. Толико поносни да ће нежност постати Ваш алат за стварање ужтка и радости.

Желим Вам поштовани пријатељи додир нежан попут латица цвећа, говор, мелодичан и мек и поглед толико благ да баш сваком, па и вама буде драг!

DSCF4739

Мирослав Љ Ранковић

неко ко мисли другачије

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

 

Бескрајни временски круг

Будућност је дошла. Увукла се као љубавник остављајући прошлост времену ком припада. Ја сам седео прекрштених ногу, усправих леђа држећи чашу кроз чији су се нектар преламали зраци сунца које је залазило. За собом је остављало честице које су пламтеле од љубави бојећи небо. Хладиле су се и стапале попут љубавника улазећи у сан у тренутку у коме се варош будила нежним светлом расипајући га по савском огледалу. Месец је каснио али не и звезде које су лагано палиле небо мешајући своје честице  са оним у огледалу. Реченица живота је текла својим током а ја сам јој додао још један знак интерпункције баш у трену у коме су се капи винског нектара распалиле рецепторе укуса. Значио је лепоту у реченици која је настављала даље, одлазећи у бескрај.

Такве су Београдске летње вечери укусне и топле, пуне чулних и вантелесних сензација баш као и љубав којом су проткане. Она је чаролија која пише и слика мојим рукама право из душе остављајући записе на папиру или платну које ће неко драг купити и некуд однети, можда и у вечност која је прескочила попут  старог  сата  крај  времена. Ја ћу остати да упијам благодетно светло све док ме нежни талас виолинских тонова не позове ка чаролији јутра или ноћ не отме од себе и нежним корацима спусти до сна у коме ћу изгубити себе.

Бескрајни временски круг, ја на њему у смеру живота попут детета на рингишпилу насмејан и ведар пркосећи судбини уживам препуштен таласима емоцијама које изазване постојањем долазе.

Буђење прекида сан а прија ми само ако ме додирне баршунаста кожа коју љубим и миришем прекривајући ми лице влатима косе попут Дунавске виле над вировима страсти које ћу походити попут истраживача. И све тако на истом временском кругу у смеру живота долазећи на место са ког сам предходне вечери пошао уз укус емоција који расте ка новом кругу.

 

Мирослав Љ Ранковић

 

22308954_545660122445556_6839127353927274942_n

На светог Саву

Давних седамдесетих година када сам ја био мали а свет велик први пут сам рецитовао јавно. Моја бака која је и била идејни творац тог наступа је користила реч деклемовао. Било је то у јутру светог Саве који се празновао по ретким кућама и Храмовима. Сећам се снега и пута уз који је свитало све до мени тада велике цркве. Сећам се и деце која су била радосна и рекао бих сад, уплашена од света који је испуњавао простор омеђен загарављеним иконама. У једном тренутку сасвим напред поставили су сто, крај њега столицу на коју је ступила једна девојчица. Приметио сам њене румене образе и погледе присутних које је придржавао поносни осмех. Након неког времена сам и ја коракнуо ка столици и нечијим великим рукама подигнут на сто. Рецитовао сам исто као и данас:

 

„Где год има српско дете
Венац славе данас плете,
Где се српски пише, збори
Тамо свећа данас гори.
Где су српске цркве, школе,

Данас Српчад Бога моле,

Да им пружи руку свету,
Да достигну жељну мету.

Славе деца школску славу
Царског сина – Светог Саву.
Лица су им пуна миља,
Јер Светац их благосиља.“

 

Нисам добио аплауз али сам сигурно хиљаду пута помилован или пољубљен по челу. Не сећам се како сам сишао са стола али знам да од тог тренутка за своју баку нисам био више само обично дете, већ  неко…………………….. и ето, том стазом корачам и данас и рецитујем баш као и тад из срца.

 

 

Мирослав Љ Ранковић

22308954_545660122445556_6839127353927274942_n