Повратак малих књижара

Понекад завртим точак времена у назад и прошетам до мале књижаре на углу. Поново видим продавца лица украшеног осмехом, испружене руке и сјај књига које попут очију призивају да зароните у њихове дубине. Корак Вам прате реченице продавца који познаје Ваш укус и прича о књигама које су недавно  пристигле. Никад не заборавља да Вас подсети на оне за које сте били заинтересовани а ни за ауторе чија је судбина везана за Ваш крај.

Пушта Вас да у миру омиришете свеже одштампану хартију и дотакнете садржај допуштајући читању да отпочне баш ту где јесте. Ако Вас књига заведе па не осетите време уз осмех ће Вам понудити столицу и чај баш као да сте у његовом дому јер је и ова књижара дом књига, њега, Вас, Ваших и свих осталих који је воле. Све је на тако чудан начин повезано љубављу за љубав према књизи, радњи, стиху, људима, историји, филозофији, психологији, романима, причама и свему другом. Сви су добронамерни и добро дошли. Све је верно, природно и искрено баш као и књига која Вас увек чека баш онаква какву сте је оставили.

Понекад бићете  саговорник у дијалогу који ће слутити добитника награде а понекад неми упијајући свако слово изговорене речи. Понекад ћете учествовати на промоцији аутора или књиге а понекад са собом довести неког ко ће поново долазити јер је књига и књижара његова потреба а као таква и део културе.

Све је то веома потребно нарочито у овом лудом времену глобализације када књиге које и у земљи одакле потичу сврставају у шунд, продају у хиперкњижарама тим безличним хангарима очекујући да их више нико не чита.

Када се точак времена врати на полазну тачку не остаје горчина већ нада за све нас сад и оне који ће доћи . Верујем у књигу, књижаре на ћошку и образоване књижаре широког, искреног осмеха. Надам се да верујете и Ви јер ће једино тако поново постати украс нашег краја и ризница записаних осећања и мудрости?!

До тада верујте у њих и не заборавите да књижаре који раде на тезгама подсетите да је књигама топлије у затвореном као и људима који ће их куповати са осмехом на лицу!

Пс

Скоро је отворена мала дивна књижара “Жар Птица” у Штросмајеровој улици у Земуну. Ако је посетите не само да ћете биити пријатно изненађени већ ћете се и прошетати до старих времена……..

Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

Поклон – Роман Ранковић Љ Мирослава “Сара”

Поштоване даме, поштовани пријатељи

задовољство ми је да Вам поклоним свој роман “Сара” у пдф формату.

Ако Вам се допадне слободно напишите своје мишљење и пошаљите коментар.

 

Мирослав

Sara CIP 2015

Sara CIP 2015

 

Sara CIP 2015 (Кликните и преузмите бесплатно роман)

 

Мирослав Љ Ранковић

cropped-22308954_545660122445556_6839127353927274942_n.jpg

ЗЕМУНСКИ БУНАРИ СПОМЕН ЉУБАВИ И ДАВНИХ ВРЕМЕНА

Да којим случајем постоји времеплов повели би Вас на путовање на сам крај 19, века, у живахан град саздан од љубави, град Земун. Шетали би заједно са Вама и уживали у погледу. Чудили би се Вама и запиткивали природу у жељи да сазнамо шта се у међувремену десило са њом?
Замислите поштовани слободни смо рећи пријатељи да угледате како тадашњи Земунци захватају воду ведром из Дунава, за који сећања кажу да је био плављи, и да је односе до својих кућа. Њу уз кишницу и воду банарица (плитких бунара) користе за кување, прање па чак након таложења и за пиће?! И све тако до хиљадуосамстотинадеведесет и неке….до часа у ком земунски добошар (ондашњи водитељ информативног програма) на раскрсницама улица не објави да градски физикус, лекар задужен за јавно здравље, Сава Недељковић забрањује да се дунавска вода користи за пиће. То је био једини начин да се спрече болести које су се преносиле прљавом и зараженом водом а бар је Земун у то доба памтио велике епидемије нарочито после честих и разорних полава.
На срећу тадашњи градски оци упознати са снабдевањем водом у суседном Банату заједно са напредним трговцима и занатлијама ангажују предузимача Ној-Шлос из Вршца који буши први бунар у дворишту стилске једноспратнице Земунске штедионице која је двориште делила са хотелом „Гранд“. Увидевши квалитет бистре и хладне воде 1896, године купују гарнитуру за бушење и ангажују инжењера Драгутина Крапуса који са неколико радника отпочиње бушење бунара. Први је изведен у парку са цевима пречника 62мм до дубине од 31 метра и све тако поштовани пријатељи још 144 пута. Монтирани су надземни делови са великим точком, решетке и високе луле. Град је просперирао као и ондашњи лекари који су превенцијом подигли ниво здравља. Бунари постају обавезна свратишта за све, чак омиљена јер се уз бистру воду добијао по који савет, вест или воћка из оближњег дворишта. Крај појединих попут печурака ничу и клупе за одмор а крај њих и многе љубави које су наставиле свој живот заједно несвесни места на којима су отпочеле.
Да би сачували од заборава свега неколико бунара који су запуштени покрећемо ову акцију у вери да ћете нам се придружити и заједно са нама учествовати у њиховој обнови како би сачували спомен на једно време и низ генерација којима дугујемо бар спомен.

Mирослав Љ Ранковић

Вековни град

Вековни град познат по алсима, крововима, брду, кајакашима, спортистима, занатлијама, трговцима и проводу. Изузетно леп ако га посматрате у вече док своју лепоту разлива по таласима Дунава који га љуби. У њему је још могуће слушати тишину и чути звекет тањира кроз отворене прозоре кућа. Једини град који још увек опстаје пред налетом модерних архитеката који зидају челиком и стаклом материјализујући своје визије будућности уз потпуно непознавање прошлости заборављајући на меру душе човека.

Једино су његови становници увек само Земунци. Немају другу припадност. Не занима их. Од 1934. године држава игнорише да је Земун био и остао град за све који живе у њему.

1502281_645212338931875_2925228469502002633_o_645212338931875

Град стверен од чежње и мудрости свих нација и вера које су га вековима насељавале и градиле препуштајући своју судбину његовој и судбини својих суграђана.

На Земунским крововима још увек је могуће видети уредне голубарнике и јата како их надлећу. Његови чамци се још увек граде  од дрвета чистом љубављу за водом и брижљиво негују. Место у које су деценијама Београђани стидљиво долазили у провод који им је распаљивао срца и разгаљивао душу.

Град саграђен руком зидара који су опеку и камен  везивали малтером и чистом љубављу. Још увек је могуће видети стотине фасадних украса како пркосе времену подсећајући на љубав којом су саграђени па чак и један сегмент зида који је чувао Контумац.

Земун је и град цвећа засађеног у земљу, саксије, жардињере и туфнасте лонце. Током пролећа, лета и доброг дела јесени обавијен је слаткастим мирисом мушкатли. Правим а не пластичним цвећем.

Земун је и град великих љубави од којих су многе крунисане браком који траје колико и љубавници. Земун је једини Град чији су становници сасвим несвесно распоредили куће да из ваздуха пут који их раздваја и повезује има облик срца.

Земун је град који има круну-Гардош. На њега ни данас не долази свако већ само онај способан да воли и буде вољен.

Надам се да га и Ви доживљавате као и ја? Као једини град који нема алтернативу!

Мирослав Љ Ранковић

cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg