ЗЕМУНСКИ БУНАРИ СПОМЕН ЉУБАВИ И ДАВНИХ ВРЕМЕНА

Да којим случајем постоји времеплов повели би Вас на путовање на сам крај 19, века, у живахан град саздан од љубави, град Земун. Шетали би заједно са Вама и уживали у погледу. Чудили би се Вама и запиткивали природу у жељи да сазнамо шта се у међувремену десило са њом?
Замислите поштовани слободни смо рећи пријатељи да угледате како тадашњи Земунци захватају воду ведром из Дунава, за који сећања кажу да је био плављи, и да је односе до својих кућа. Њу уз кишницу и воду банарица (плитких бунара) користе за кување, прање па чак након таложења и за пиће?! И све тако до хиљадуосамстотинадеведесет и неке….до часа у ком земунски добошар (ондашњи водитељ информативног програма) на раскрсницама улица не објави да градски физикус, лекар задужен за јавно здравље, Сава Недељковић забрањује да се дунавска вода користи за пиће. То је био једини начин да се спрече болести које су се преносиле прљавом и зараженом водом а бар је Земун у то доба памтио велике епидемије нарочито после честих и разорних полава.
На срећу тадашњи градски оци упознати са снабдевањем водом у суседном Банату заједно са напредним трговцима и занатлијама ангажују предузимача Ној-Шлос из Вршца који буши први бунар у дворишту стилске једноспратнице Земунске штедионице која је двориште делила са хотелом „Гранд“. Увидевши квалитет бистре и хладне воде 1896, године купују гарнитуру за бушење и ангажују инжењера Драгутина Крапуса који са неколико радника отпочиње бушење бунара. Први је изведен у парку са цевима пречника 62мм до дубине од 31 метра и све тако поштовани пријатељи још 144 пута. Монтирани су надземни делови са великим точком, решетке и високе луле. Град је просперирао као и ондашњи лекари који су превенцијом подигли ниво здравља. Бунари постају обавезна свратишта за све, чак омиљена јер се уз бистру воду добијао по који савет, вест или воћка из оближњег дворишта. Крај појединих попут печурака ничу и клупе за одмор а крај њих и многе љубави које су наставиле свој живот заједно несвесни места на којима су отпочеле.
Да би сачували од заборава свега неколико бунара који су запуштени покрећемо ову акцију у вери да ћете нам се придружити и заједно са нама учествовати у њиховој обнови како би сачували спомен на једно време и низ генерација којима дугујемо бар спомен.

Mирослав Љ Ранковић

Негде далеко међу звездама записано је у једну среду

Негде далеко међу звездама записано је у једну среду да је мирис њене косе помиловао извесног………….и да су потекли стихови из његовог срца уливши се убрзо у дрхтаје струна гитаре који су одлазили у таласима и грлили становнике града у граду који баш никад не спава. Чудан је то град, чудни су то таласи нарочито када се измешају са таласима Дунава који од одласка мора Панонског милује лађе и обале заједно са дахом истока ког доноси Кошава додирујући све оне који крај њега ходају онако дубоко замишљени и сами у ноћи. Понеко од  замишљених застане и ослушне тај чудесни мирис опијајући се лепотом трена вреднијег од прохујалих  година. Поглед им одлута у дубине плишаног неба са ког светлуцају светови док се љуљају на таласима стварајући чаролију познату нам под именом љубав и скидајући копрену иза које се појављује вољени лик.  Од тог трена све је лакше и лепше, чулније и милије без обзира на даљину јер храбост превазилази сваку силу и димензију……

Поштовани пријатељи

У Земуну овако свакодневно бива јер град у граду никада не снива……

 

Мирослав Љ Ранковић

37312671_10213329606454842_738146913580220416_n

Авала! Планина крај Београда. Планина коју је волела и поштовала једна од најстаријих култура – Винчанска.

Авала! Планина крај Београда. Планина коју је волела и поштовала једна од најстаријих култура – Винчанска. Из њене утробе експлатисала је цинабарит и руменило руде разносила по читавом тадашњем, њима знаном свету. Лаганим кораком као и знање за које су са путовања доносили право благо. Од шкољки до опсидијана све раширених руку показујући пријатељство.

Недалеко од Авале налази се Археолошко налазиште Винча- Бело брдо на коме ће свако ко га посети чути дивну причу из времена које није познавало ратове и видети насушну потребу за лепотом како се огледа у посудама и фигуринама па чак и отисцима тканина које су их скривале од времена.

Ако пак останете на планини чућете причу о утврђеном Жрнову у доба Турске и споменику Незнаном јунаку из прошлог века. Сигуран сам да ће Вам исспричати причу о Фениксу – Авалском торњу  саграђеног да би се слика и звук уздигли и распрострли небо а срушеног 1999. година од стране сулуде и безчасне нато армаде. Поново је саграђен домаћом памећу и вредним рукама упркос лудилу које још увек влада.

Ако са Авале усмерите поглед ка југу угледачете како се небо огледа у води акумулационог језера у Реснику и уживати колико једно биће може.

Са собом, опростите у себи ћете понети многа сазнања. Причајте их онима које волите. Причајте јер ће и они причати све преносећи поуке на које не треба да заборавимо………………..

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

Авала
Авала