ГРАД У ГРАДУ ЗАГРЉЕН РЕКОМ КОЈИ МИРИШЕ НА ЉУБАВ И ЦВЕЋЕ

 

Постоји један град загрљен реком који мирише на љубав и цвеће. У њему је још увек могуће уживати у шетњи и цвркуту птица, хуку таласа и миловању ветра. Град на чијим се обалама гнездила и римска флота. Град који је био љубоморно чуван палисадама и шанчевима. Град у ког се улазило кроз скоро заборављене капије које су чували војници. Град Земун.
Некада понос чак и једног царства, силом прилика постао је општина давнашњег велеграда. Залуд. У Земуну чак и природни закони сасвим другачије делују па он већ 84. године живи као град у граду.
Једина сачувана амбијентална целина старог језгра на територији града Београда омогућава посетиоцима да заплове у прошлост и у њој уживају. Веома помажу и данашње кафане, нарочито њихови стални гости који несебично деле предања и легенде. Обавезно ће Вам поменути сада Већ бесмртне: Мику Дабижића и Бранка Најхолда, чије речи још увек претварају историју у љубав. Заиста у Земуну су сви опијени љубављу. Вољени су и воле. Сигуран сам да ће и Ваше срце уздрхтати већ на првом кораку. Довољно је само да закорачите. Можете стајати посматрати, шетати, пливати, веслати или певати ако Вас тонови тамбура измешани са хуком таласа покрену. Можете грлити, љубити и бити без страха ако сте нежни………….јер нежност у Земуну откључава сва срца нарочито у времену данашњем. Цене је даме, деца па чак и аласи-мајстори од струне. Можете посмтрати како се Ваша слика стапа са панорамом Земуна у огледалу Дунава измрешканом ситним таласима и љуљати се на њима у једном од чамаца који ће Вам открити не само нови поглед на Земун већ и на живот нудећи стазу ка срећи.
Чудне су Земунске стазе. Заиста чудне. Има широких, љубавних, стрмих, виоких, уских и поново љубавних. Последње се завршавају крај бунара. Многи су скривени немаром и небригом али још увек имају магисјко дејство на душу и срце. Не брините. Ако довољно дуго шетате сигурно ћете наћи бар на остатке старог бунара и чаролија може да почне. Застаните крај њега и ослушкујте. У трену у коме зачујете сасвим тихи хук воде љубав ће се разлити читавим телом допирући до срца до ког Вам је стало.

37517908_10213337606934849_8890911743891472384_n

Мирослав Љ Ранковић

22308954_545660122445556_6839127353927274942_n

Праменови коса Водених Вила

Пре много дугих  миленијума  Земун и Београд  је прекривало Панонско море. Легенде говоре да је било велико и моћно, прекривено таласима и проткано праменовима коса Водених Вила. Биле су велике и моћне и заљубљене у таласе који су љубили Калемегдански брег све хрлећи ка јутарњем сунцу и ветру који је доносио свежину са далеког истока. Један од праменова пружао се ка западу, куда данас тече велики Дунав а други крај Гардоша, Ћуковца и Калварије, ка југу, куда је одмах по повлачењу мора потекла Сава.С`временом Дунав је све више грлио Земун а Сава се одмицала ка Београду стварајући  равницу коју су много векова касније населили људи. Тло је било прошарано заосталим водама, трском и врбацима. Било је потребно много векова љубави и вере да се исуши и прилагоди грађевинама које су испунили осмеси душа које га саздаше, за нас који смо дошли и оне који ће долазити са временом. Водене Виле су све време помагале градитељима онако у тајности извирући само ноћу када застане ветар а спусти се магла. Тако је и данас. Могу их видети само они чистог срца који у ноћи обојеној маглинама свемирских дуга шетају крај Дунава и Саве.Препознаће их по пируетама изнад воде и мирису цветова црвених врба ………………………………… или у ниском облаку тик изнад воде…………………………………………..

 

Мирослав Љ Ранковић

Дух Земуна

Јединственост Земуна видна је и по постојању духа који га прожима и чува. Тако је од његовог настанка. Није га могуће видети али и те како јесте осетити. Не морате бити Земунац . Довољно је да прошетате Земуном и уверићете се у његову моћ. Вратиће Вам осмех на лице, сјај у очи и разлити радост читавим телом. Не можете га заобићи. Налази се свуд. Ушао је у сваку пору и испунио сваки лагум, галерију и видиковац.  Лебди попут ауре изнад града, инспирише и плени. Преноси се ваздухом попут честица које су међу собом повезане невидљивом силом. Ни Кошава им ништа не може. Плешу са животом и Земуном и сваким бићем. Кроз плућа улазе право у срце  мењајући му ритам у љубавни. Последице су тренутно видне и огледају се у промени погледа на живот. Свет постаје лепши, боје топлије, усне укусне а вино некако питкије. Чак је и звук града мелодичан нарочито ако је измешан са хуком Дунавских таласа и све тако до првих тамбураша чије ће Вас мелодије загрлити а гласови љубити све до зоре. Провешћете се као никад и вратити достојни господске части.

Довољно је да дођете и дишете пуним плућима. Све остало ће се десити баш како у Земуну бива………….као у бајци.

Мирослав Љ Ранковић

 

Земунске приче….

012
Oд 1934. године град Земун од самосталног града постаје општина града Београда. У то време је био привредно изузетно развијен и повезан речном луком , путевима и железницом са свим важним центрима. Уређене улице, зграде, паркови и шеталишта , Гимназија, биоскопи, простори за балове и остале догађаје којим је негована култура били су на понос свих становника. Верске заједнице баштиниле су лепе обичаје и окупљале вернике сабирајући љубав и одашиљући је ка небу и звездама. Живот је био хармоничан, људи толерантни а стандард далеко већи него данас. И све тако поштовани читаоци кроз време, Други рат, нову државу, нови поредак до почетка деведестих, санкција и демократске општинске власти.
Било је то доба у коме су редом затваране фабрике, трговине, биоскопи, позоришта, књижаре и све што је иоле вредело. Избеглице из разних крајева разбијене државе су надолазиле и насељавале град и његову околину. Никла су читава насеља заједно са храмовима који су неговали њихову културу. По први пут у историји Земуна нови становници не желе да се асимилују већ се понашају на исти начин као у местима из којих су дошли. То траје и данас па су Земунци постали реткост у сопственом граду.
Дивна обала претрпана је ресторанима, сплавовима и олупинама сваке врсте. Од старог шлепа па до хотела Југославија обала је потпуно закрчена. Сви имају уредне прикључке на струју и воду док фекалије изливају без икаквог пречишћивања у Дунав. Столови су им испуњени даноноћно гостима које то ни мало не занима, као ни чињеница да дунавска вода мирише на отворену канализацију. Иде живот. Путује кроз време односећи у заборав некад доминантне вредности па и људе који су их бележили .
Нови пристан ће довести нове туристе који ће прокрстарити крај споменика Астериксу, кроз старо језгро и нову тврђаву посматрајући Београд са Миленијумске куле и биће испраћени музиком. Њиховим водичима на памет неће пасти да помену неколико стихова Бранка Радичевића , да им усмере поглед ка Гардошу и испрачају причу о жутој кући из Сеоба великог Црњанског и гробовима ратника нађених крај куле. Неће споменути ни Исидору ни њена дела ни аласе, тамбураше, Тошу, браћу Мухар па ни градитеље чамаца, прву фабрику сатова, чоколаде…..трамвај, мост на палисадама. Причаће неке нове глобалне приче и покушати да продају неки од сувенира чији је век краћи од саме туре.
Поштовани читаоци не могу а да се не запитам куда иде Земун? Можда једним од путева свиле?
Можда сте се Ви запитали и знате одговор? Волео бих да ако знате поделите.
До скорог сусрета са Вама
Мирослав Љ Ранковић
12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o