Земунске приче….

012
Oд 1934. године град Земун од самосталног града постаје општина града Београда. У то време је био привредно изузетно развијен и повезан речном луком , путевима и железницом са свим важним центрима. Уређене улице, зграде, паркови и шеталишта , Гимназија, биоскопи, простори за балове и остале догађаје којим је негована култура били су на понос свих становника. Верске заједнице баштиниле су лепе обичаје и окупљале вернике сабирајући љубав и одашиљући је ка небу и звездама. Живот је био хармоничан, људи толерантни а стандард далеко већи него данас. И све тако поштовани читаоци кроз време, Други рат, нову државу, нови поредак до почетка деведестих, санкција и демократске општинске власти.
Било је то доба у коме су редом затваране фабрике, трговине, биоскопи, позоришта, књижаре и све што је иоле вредело. Избеглице из разних крајева разбијене државе су надолазиле и насељавале град и његову околину. Никла су читава насеља заједно са храмовима који су неговали њихову културу. По први пут у историји Земуна нови становници не желе да се асимилују већ се понашају на исти начин као у местима из којих су дошли. То траје и данас па су Земунци постали реткост у сопственом граду.
Дивна обала претрпана је ресторанима, сплавовима и олупинама сваке врсте. Од старог шлепа па до хотела Југославија обала је потпуно закрчена. Сви имају уредне прикључке на струју и воду док фекалије изливају без икаквог пречишћивања у Дунав. Столови су им испуњени даноноћно гостима које то ни мало не занима, као ни чињеница да дунавска вода мирише на отворену канализацију. Иде живот. Путује кроз време односећи у заборав некад доминантне вредности па и људе који су их бележили .
Нови пристан ће довести нове туристе који ће прокрстарити крај споменика Астериксу, кроз старо језгро и нову тврђаву посматрајући Београд са Миленијумске куле и биће испраћени музиком. Њиховим водичима на памет неће пасти да помену неколико стихова Бранка Радичевића , да им усмере поглед ка Гардошу и испрачају причу о жутој кући из Сеоба великог Црњанског и гробовима ратника нађених крај куле. Неће споменути ни Исидору ни њена дела ни аласе, тамбураше, Тошу, браћу Мухар па ни градитеље чамаца, прву фабрику сатова, чоколаде…..трамвај, мост на палисадама. Причаће неке нове глобалне приче и покушати да продају неки од сувенира чији је век краћи од саме туре.
Поштовани читаоци не могу а да се не запитам куда иде Земун? Можда једним од путева свиле?
Можда сте се Ви запитали и знате одговор? Волео бих да ако знате поделите.
До скорог сусрета са Вама
Мирослав Љ Ранковић
12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

ГРАД У ГРАДУ ЗАГРЉЕН РЕКОМ КОЈИ МИРИШЕ НА ЉУБАВ И ЦВЕЋЕ

 

Постоји један град загрљен реком који мирише на љубав и цвеће. У њему је још увек могуће уживати у шетњи и цвркуту птица, хуку таласа и миловању ветра. Град на чијим се обалама гнездила и римска флота. Град који је био љубоморно чуван палисадама и шанчевима. Град у ког се улазило кроз скоро заборављене капије које су чували војници. Град Земун.
Некада понос чак и једног царства, силом прилика постао је општина давнашњег велеграда. Залуд. У Земуну чак и природни закони сасвим другачије делују па он већ 84. године живи као град у граду.
Једина сачувана амбијентална целина старог језгра на територији града Београда омогућава посетиоцима да заплове у прошлост и у њој уживају. Веома помажу и данашње кафане, нарочито њихови стални гости који несебично деле предања и легенде. Обавезно ће Вам поменути сада Већ бесмртне: Мику Дабижића и Бранка Најхолда, чије речи још увек претварају историју у љубав. Заиста у Земуну су сви опијени љубављу. Вољени су и воле. Сигуран сам да ће и Ваше срце уздрхтати већ на првом кораку. Довољно је само да закорачите. Можете стајати посматрати, шетати, пливати, веслати или певати ако Вас тонови тамбура измешани са хуком таласа покрену. Можете грлити, љубити и бити без страха ако сте нежни………….јер нежност у Земуну откључава сва срца нарочито у времену данашњем. Цене је даме, деца па чак и аласи-мајстори од струне. Можете посмтрати како се Ваша слика стапа са панорамом Земуна у огледалу Дунава измрешканом ситним таласима и љуљати се на њима у једном од чамаца који ће Вам открити не само нови поглед на Земун већ и на живот нудећи стазу ка срећи.
Чудне су Земунске стазе. Заиста чудне. Има широких, љубавних, стрмих, виоких, уских и поново љубавних. Последње се завршавају крај бунара. Многи су скривени немаром и небригом али још увек имају магисјко дејство на душу и срце. Не брините. Ако довољно дуго шетате сигурно ћете наћи бар на остатке старог бунара и чаролија може да почне. Застаните крај њега и ослушкујте. У трену у коме зачујете сасвим тихи хук воде љубав ће се разлити читавим телом допирући до срца до ког Вам је стало.

37517908_10213337606934849_8890911743891472384_n

Мирослав Љ Ранковић

22308954_545660122445556_6839127353927274942_n

Земунска љубавна стаза

Поштовани пријатељи
Пре много зима и лета од једног слободан сам рећи чаробњака овдашњег сазнао сам за постојање љубавне стазе. Говорио је о њој све цаклећи очима иако је био у дубокој старости. Причу је чуо од свог учитеља и проверио ходајући љубавном стазом са својм изабраницом небројено пута. Стаза је делотворна од раног јутра у коме нежни сунчеви зраци пољубе Кулу па све док њена сенка не помилује звоник Николајевске цркве. Најбитније је закорачити на њу са старог степеништа које се са платоа Куле спушта ка Високој улици. Изабрану особу треба пустити да ужива у погледу и мирису који са Дунава обавија брег па чак и да сама одабере стазу којом ћете се спустити све до угла Синђелићеве и Његошеве улице на коме ће Вас сачекати стари бунар са великим точком. Иако га је зуб времена са људском небригом исцртао дубоким рељефом још увек је делотворан. Довољно је да на њега спустите руку док посматрате изабраницу Вашег срца или обрнуто и чаролија ће се десити…………………….Спојиће Вас за обичне смртнике невидљива сила допуштајући љубави да цвета………………….и све тако поштовани пријатељи до краја времена………………………….
Надам се да ову тајну нећете злоупотребити и да ћете је пренети неком чистог срца како би наставила свој пут усрећујући оне који за то нису сами имали времена и смисла?

Легенду записао
Миросла Љ Ранковић

37349375_10213329924742799_2335871496401977344_n

Вековни град

Вековни град познат по алсима, крововима, брду, кајакашима, спортистима, занатлијама, трговцима и проводу. Изузетно леп ако га посматрате у вече док своју лепоту разлива по таласима Дунава који га љуби. У њему је још могуће слушати тишину и чути звекет тањира кроз отворене прозоре кућа. Једини град који још увек опстаје пред налетом модерних архитеката који зидају челиком и стаклом материјализујући своје визије будућности уз потпуно непознавање прошлости заборављајући на меру душе човека.

Једино су његови становници увек само Земунци. Немају другу припадност. Не занима их. Од 1934. године држава игнорише да је Земун био и остао град за све који живе у њему.

1502281_645212338931875_2925228469502002633_o_645212338931875

Град стверен од чежње и мудрости свих нација и вера које су га вековима насељавале и градиле препуштајући своју судбину његовој и судбини својих суграђана.

На Земунским крововима још увек је могуће видети уредне голубарнике и јата како их надлећу. Његови чамци се још увек граде  од дрвета чистом љубављу за водом и брижљиво негују. Место у које су деценијама Београђани стидљиво долазили у провод који им је распаљивао срца и разгаљивао душу.

Град саграђен руком зидара који су опеку и камен  везивали малтером и чистом љубављу. Још увек је могуће видети стотине фасадних украса како пркосе времену подсећајући на љубав којом су саграђени па чак и један сегмент зида који је чувао Контумац.

Земун је и град цвећа засађеног у земљу, саксије, жардињере и туфнасте лонце. Током пролећа, лета и доброг дела јесени обавијен је слаткастим мирисом мушкатли. Правим а не пластичним цвећем.

Земун је и град великих љубави од којих су многе крунисане браком који траје колико и љубавници. Земун је једини Град чији су становници сасвим несвесно распоредили куће да из ваздуха пут који их раздваја и повезује има облик срца.

Земун је град који има круну-Гардош. На њега ни данас не долази свако већ само онај способан да воли и буде вољен.

Надам се да га и Ви доживљавате као и ја? Као једини град који нема алтернативу!

Мирослав Љ Ранковић

cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o.jpg

Негде далеко међу звездама записано је у једну среду

Негде далеко међу звездама записано је у једну среду да је мирис њене косе помиловао извесног………….и да су потекли стихови из његовог срца уливши се убрзо у дрхтаје струна гитаре који су одлазили у таласима и грлили становнике града у граду који баш никад не спава. Чудан је то град, чудни су то таласи нарочито када се измешају са таласима Дунава који од одласка мора Панонског милује лађе и обале заједно са дахом истока ког доноси Кошава додирујући све оне који крај њега ходају онако дубоко замишљени и сами у ноћи. Понеко од  замишљених застане и ослушне тај чудесни мирис опијајући се лепотом трена вреднијег од прохујалих  година. Поглед им одлута у дубине плишаног неба са ког светлуцају светови док се љуљају на таласима стварајући чаролију познату нам под именом љубав и скидајући копрену иза које се појављује вољени лик.  Од тог трена све је лакше и лепше, чулније и милије без обзира на даљину јер храбост превазилази сваку силу и димензију……

Поштовани пријатељи

У Земуну овако свакодневно бива јер град у граду никада не снива……

 

Мирослав Љ Ранковић

37312671_10213329606454842_738146913580220416_n