Вече посвећено песнику Душку Трифуновићу, салон врњачке библиотеке

 

И З М А Г Л И Ц А

 

Беседа Зорана Рајића, аутора Библиофонотеке

 

Долазећи овамо понављао сам себи стереотипну реченицу из петпарачких сценаристичких предложака и филмских прича – Мени се ово не догађа. Хтео сам да се уштинем за образ или уједем за усну. Када стојим пред овом сликом чини ми се да сам пред властитом надгробном плочом. Душка препознајем али никако да се присетим ко је овај други са њим. Од како се налазим у раној фази дружења са господином Паркинсоном, заборављам близу а памтим далеко. Биће то почетак једног дивног и дугог пријатељства. Теши ме што се он дружио и са многим познатим личностима, по које је то било погубно. Шта има везе!? Па, замислите да се дружите са неким без везе.

 

Мене је у то време стално вукла и привлачила некаква електромагнетна сила ка онима који су били дисиденти. Томе једноставно нисам могао да одолим. Душко Трифуновић је то свакако био. Дакле, дисидент наспрам уштогљеног књижевног естаблишмента који се нпр. залагао за стихове типа –  Киша пада, лавабо, ја те волим, прозор, које нико не разуме. Песме Душка Трифуновића су разумели сви. Неке од њих трају, ево и након пола века. За храст, па је много! Када су хтели да омаловаже поезију Душка Трифуновића сврставали су је у радничко песништво јер је он био машинбравар и шумар једно време. Како је то радио предано, исто тако почео је да пише песме за рок групе и поп певаче. Прву песничку награду Душко Трифуновић је добио управо у Новом Саду, где је преминуо, па тек онда након тога у Сарајеву и БиХ одакле је отишао. Затим су уследиле и награде по свим музичким фестивалима у ондашњој великој земљи. Владајући књижевни кругови то нису могли никако да му опросте и истрпе, па је тако Душко Трифуновић постао више познат, него признат а оне који су писали песме намењене поп и рок култури нису звали песницима већ текстописцима. Међутим, за Душка Трифуновића поезија је постајала универзум тек у оном тренутку када песма може да се пева и прави микрокосмос када се за суве речи ураде композиција и аранжман.

 

Када су почели ратови деведесетих на овим просторима, Душко Трифуновић је прво из Сарајева дошао у Чачак. Сместио се у неки собичак у том граду. То сам сазнао од својих пријатеља дисидената. Са њима сам најпре договорио телефонски разговор са Душком Трифуновићем а са њим уговорио његов долазак у наше Мало Место Лековитих Вода. Било је то у јуну 1992. године, када су већ почели сулуди рат, бесна инфлација и јубиларне ХХ Врњачке културне свечаности. Песника сам сачекао на аутобуској станици. Интервју са њим снимио сам у ресторацији Швајцарија. Тај интервју се сада налази на јутјуб каналу библиотеке у оквиру документарног серијала Библиофонотека и има преко 14.500 прегледа и скоро 200 лајкова. Душко Трифуновић ми је те вечери најпре рекао да он није избеглица, него измаглица. Поред занимљивог казивања о сарадњи са Бијелим дугметом, Вајтом, Здравком Чолићем и другима, испричао ми је и ово – Једне ноћи ја никакав. Скинули ми емисију са телевизије. Немам пара. Дођем кући. Дјеца нешто траже. Жена виче. Одем у собу. Укључим тв. На телевизији концерт Бијелог дугмета код Хајдучке чесме. Сто хиљада људи пјева моју пјесму – Има нека тајна веза а само ја у својој соби сједим и плачем.

Duško Trifunović i Zoran Rajić, jun 1992. godine, biblioteka, jubilarne XX Vrnjačke kulturne svečanosti

 

После снимљеног интервјуа, одржали смо поетско вече у овом истом салону. Сви редови били су пуни до последњег места. Напољу испред стоји народ који преко звучника прати шта се говори унутра. Приводимо вече крају и испраћам га на станицу. Тада сам радио и као дописник једног великог дневног велеградског листа, док је новинарство још увек имало некаквог смисла и личило на нешто. Послао сам им текст о песнику Душку Трифуновићу који је дошао у Србију. Сутрадан сам у културној рубрици тог листа видео и своју причу о Душку Трифуновићу под насловом који сам дао – Ја сам измаглица. Чудна су нација постали ти наши Велеграђани. Стално журе. Никада немају времена за вас али вам зато увек узму оно најбоље што у том тренутку имате. Када данас у некој плеј листи, јер се све свело на њих, чујете – Не очекуј да те ико разумије или Има нешто у том што ме нећеш и те песме написао је Душко Трифуновић. Добио је своју улицу, своје шеталиште и свој споменик, како седи са новинама у руци. Сахрањен је по својој последњој вољи тамо где је желео. Писао је песме пуне живота али га живот баш и није мазио и волио. Можда му је и због тога поезија космичка, те важи за сваког, у сваком времену и простору. Заправо, поезија Душка Трифуновића постала ми је блиска због његове песме за коју никада нису урађени композиција и аранжман…

 

Ја никад нисам био мали

Да не бих могао то да схватим

Ал они су ме тако звали

И нису дали да их пратим.

 

Рекли би ми – Ти сједи овдје

Ја идем нешто да кажем Маци

А ако неко незван дође

ти овај камен у воду баци.

 

Ја сам остао да чувам стражу

Јер сам мали и треба да будем на опрезу

Бар како ми одрасли кажу

Да не бих гледао сву ту језу.

 

И скакали би преко канала…

А ја сам знао шта они раде

Док сам стајао сам на цести

Они су крали винограде

А није здраво зелено јести….

 

Каква  моно  и  мелодрама!  Хвала!

Зоран  Рајић

 

ГЛАСОВИ ПОРЕД ПУТА

Поштовани читаоци

Већина нас свакодневно сазнаје мноштво информација од којих нас неке замисле, науче, покрену и подсете на људе и догађаје које волимо и којима се дивимо нарочито ако смо у прилици да их чујемо у аутентичном гласу који кроз боју и емоције носи отисак душе у времену у коме је снимљен.

Зоран Рајић професионални новинар и правник, дипломац Београдског Универзитета усваршаван у најеминентнијим центрима у Лондону,  Берлину, Бону, Минхену, Келну, Франкфурту и Луцерну већ деценијама оставља гласове поред пута највећих уметника и мислилаца који су радили на овим просторима у јединствену ризницу „Библиофонотеку“ youtube канала Народне библиотеке „Др. Душан Радић“ из Врњачке Бање.

Ускоро ће бити објављен тонски запис интервјуа аутора Зорана Рајића са Матијом Бећковићем чиме ће број доступних снимака бити 250. Неизмерно благо остављено у гласовима наставља свој пут пружајући себе генерацијама које долазе. Аутор је планирао да сви записи (444) буду објављени до почетка 2027.године.

Не могу а да се не запитам колико је муке и мудрости било потребно да се сви снимци интервјуа сачувају, систематизују, тонски уобличе и обраде у формат доступан свима који желе да их чују. Јединствен пример доследног и систематског рада коме теже сви интелектуалци и све институције.

У своје име изражавам најдубље поштовање делу и личности господина Зорана Рајића и топло препоручујем да посетите  youtube канал Народне библиотеке „Др. Душан Радић“. Сигуран сам да ћете обогатити себе и све оне којима отворите врата ове јединствене ризнице. Препоручујем да прочитате и „Реанимацију“, реч аутора поводом 250. гласа поред пута Библиофонотеке.

 

Мирослав Љ Ранковић

Песник, фотограф, сликар и неко ко уме да воли……

3. Zoran Rajić, autor Bibliofonoteke,

 

 

 

 

 

 

Поводом јубиларне 250. епизоде Библиофонотеке, реч аутора

                               Р  Е  А  Н  И  М  А  Ц  И  Ј  А

Прича са излета + Храбри и нејаки, ослобођени од разних страхова…

           Званична верзија. Стоп. Место догађања: обала Медитерана. Стоп. Стање пацијента: дубока кома, престанак рада органа и виталних функција. Стоп. Реанимација, трајање: мање од 30 секунди. Стоп. Строга интензивна нега…  Мој субјективни осећај. Као да су ме отели ванземаљци. Боравак у хоспиталној установи био је као снимање другог дела филма Лет изнад кукавичјег гнезда. Повратак у Мало Место Лековитих Вода санитетом личио је на наставак филма Спашавање редова Рајана. Једно је тачно. Добра вест је да сама смрт не боли. Лебдите. За тих пола минута проведених тамо нисам видео никог. Лоша вест  је да вас нико оданде није поздравио. Непрегледна белина. Тамо нема ничега. Заправо све је само сада и овде, одакле ми у ствари осмишљавамо и креирамо ону другу страну, па нам се чини да смо направили нешто важно. А можда тамо треба остати дуже да бисте некога срели и поразговарали!? Ко зна!? Они који су се вратили тешко да могу да вам кажу нешто више. Питајте оне који су тамо остали! Кривио сам самога себе због моје честе комуникације са оностраним, нарочито у последњим објављеним лирским записима, причама и јавним наступима. Када често изазивате судбину, она ће једном сигурно и да вам се догоди. Ипак, вратио сам се и успео да учествујем у још једном јубиларном догађају.

             Као јубиларни 250. документарни видео приказ Библиофонотеке, објављен је Матија Бећковић, српски песник и академик. Нештедимице је беседио Матија. Зато га и има у сваком углу колективног памћења а да то не би прошло без нас, ето имамо га и ми. Са њим је сада лако бити, требало је дружити се онда, када је све било много опасније а само је деловало наивно. Међутим, на опште запрепашћење свих угоститеља, овога пута моја три омиљена мускетара – монтажер, равнатељ и професор нису прославили овај догађај, нити су попричали по једну туру на Тргу песника. Не верујем да им је понестало стимулативних освежавајућих напитака. Зима је, па претпостављам да су на неким скровитим местима, без помпе, без сцене, без публике… Можда чекају мене да дођем, када поново проходам бар као робокап. Тек, десило се!? Рађамо се и умиремо храбри и нејаки. Што смо старији, све смо више ослобођени од разних страхова. Страха од живота, од његове одјавне шпице, од изговорених и написаних речи, од рачуна и кредита, од губитка посла, новца, љубави, хране… Тек, Његово Краљевско Височанство – Метаболизам је све спорији док се куглица рулета једнога дана у потпуности не смири и заустави на црном пољу, број 33… Све се одвија као на успореном снимку. Јасно се види лепота покрета и дубина чистих мисли.              .

            У читаности и гледаности, мртва је трка између водитељки временске прогнозе, црних хроника, лаких страница и лепотица са дуплерица. Библиофонотека је мало реанимирана са шпицом, са живим саговорницима и са новим музичким уводним и одјавним мотивима. Пројектовано је да се Библиофонотека одјави крајем децембра 2026. или у другој половини јануара 2027. године. Тада Библиофонотека неће да има мање од 444 епизоде у којима ће драматуршки да буде обрађено више од 555 интервјуа. Минимална екстремна вредност биће преко 1000 прегледа по епизоди а максимална 20 хиљада. Број лајкова кретаће се од 10 до 250, такође по епизоди. Очекивано је да број пратилаца буде између 1500 и 2000 а свеукупан број прегледа око милион. Свака епизода за мене је празник. Библиофонотека се не такмичи ни са ким. Она једноставно и само, сведено и минималистички, приказује и показује све што има и са чим располаже, све лепо што нам се догађало и што у овом веку тешко да може да се понови. Нема ко и нема шта. Да понови старо или да створи ново, бар да личи… Још једном написах јерес и заточих душу своју. Библиофонотека се простире на три века. Живот је парадокс. Живот је игра речи и бројева. Ни мање редакције, ни веће продукције. Статистика је најпаметнија наука. Трка је само са временом. До јубиларне 300. епизоде Библиофонотеке, свако добро!

                                                                                     З о р а н    Р а ј и ћ