Хладан и оштар ветар отпочињао је своју симфонију. Дувао је снажно баш како и приличи ветру крај великих вода. У тренуцима потпуно је прекривао ритмични звук таласа и безбројних капи које су се стапале са њима. Небо се спојило са хоризонтом, тлом и великом водом. Ја сам постојао крај чврстих узиданих каменова. Осећао сам додир ветра, хладноћу и симфонију саткану од чисте природе. Чини ми се да је својим доласком ветар одувао све мисли из моје главе прочишавајући је до ништавила. Време нисам осећао. Једино је мирис соли и егзотичних цветова колао мојим умом. На лицу сам имао осмех. Осмех који је светлео чак до мојих очију. Био сам безбрижан. Без мисли. Без идеја. Постојао сам допуштајући себи постојање и веру. Веру која ме је даривала па и овим сећањем……………………………………

Мирослав Љ Ранковић