Волела је да седи крај реке и мирише ветар док је мрси косу

Посматрала је кроз затворене капке небо радујући се светлости

И постојала

За себе, за свет, за небо, за мене, за галебове  који су јездили плаветнилом неба

Била је сасвим необична и своја

 нежна и веома лепа …………..

Волео сам да је посматрам док седи крај реке и мирише ветар који  је мрси косу

Волео сам те затворене капке миловане небом

Волео сам њено постојање

Волео сам њену необичност

Нежност и лепоту

Волео сам додир њене руке, мирис образа па чак и сузу у којој сам посматрао одсјај света

Волео сам њене усне румене и меке баш ту крај реке…………..

Мирослав Љ Ранковић