Београдска Вавилонска кула

 

Драги људи

Док посматрате панораму Баре Венеција у рано децембарско јутро замислите да је неко здраве памети на овој локацији саградио реплику старог Београда са краја 19,века уместо Београда на води за ког постоје хиљаде хектара слободног земљишта на левој обали Дунава? Чини ми се да би добили још једну првокласну туристичку дестинацију коју би током читаве године посећивали страни и домаћи туристи упознавајући се са зградама, људима и обичајима какве је могуће видети само у малом броју квартова највећих светских градова.

На жалост политичка воља је преломила и започела изградњу луксузног насеља које читавој левој обали Саве заклања поглед, која гледа на једно од највећих стратишта Другог рата-Логор Старо Сајмиште, на изливање непречишћених канализационих вода у реку Саву и на Земун и Срем.

Политичка воља је и поделила грађане учинивши исто што и у Вавилону- да се подељени  не разумеју. Неразумевање је веће него да подељени говоре различите језике. Концензус наравно не постоји, уговори су наравно скривени а Београд губи још једну битку на штету сопствене душе.  Стари Београђани знају да је насељавање домаћег живља почело неколико стотина метара даље, ка Калемегдану и да се баш из те тачке ширило освајајући околна брда. Знају да је Бара Венеција насипана земљом копаном са брда на коме се данас налази Прокоп. Но старих Београђана је јако мало. Београд су одавно окупирали они које не занима култура Београда већ своја коју упорно чувају не обазирући се на супротност сопственог назива.

Надам се да ће генерације које долазе увидети шта је све Београд и од кога претрпео извлачећи поуке.

Мирослав Љ Ранковић

 

 

97

Прича о богатству

Драги људи

У прилици сам да вам говорим о богатству, о оном што јесте за све оне који стварају уметност и уживају у њеним делима. Свако ко живи испод бескрајног плавог круга у прилици је да ствара и ужива у оквирима чула, свог интересовања интензитетом нескривене љубави. Довољан је за почетак трен и идеја којој ћемо препустити себе. Стварање и уживање у својим или делима које је неко створио или ствара на праве никакву разлику. Бескрајно уживају и једни и други у процесима који се непрестано прожимају превазилазећи границе ентитета. Верујем да ни једно дело никада није завршено већ препуштено другим срцима која ће кроз дожвљаје наставити даље све у времену које је ток бескрајни. Још увек памтим свој поглед из детињства  на фотографију Дубровника објављеног на великом листу календара коју сам посматрао толико да сам се стопио са призором осећајући топлину поднебља, звук таласа и мирисе. Још увек памтим трен у коме сам утонуо у приповедање Црњанског у роману Код Хиперборејаца ирзронивши тек сутредан. Још увек памтим лебдење на стиховима Мевлане Џелалудина Румија, Тагореа, Јесењина и Арсена Дедића. Још увек памтим и доживљавам неколицину филмова, композиција и стрип табли и уживајући бескрајно и дан данас.

За разлику осталих богатстава ово нам нико не може узети, отети и уситнити. Чак и када се не бавимо њиме оно се увећава и повремено излива кроз осмехе, мир и речи.

Зато драги људи наставите да богатите себе јер тако богатите оне које волите и сваког са ким ће се ваши путеви додирнути.

 

 

Мирослав Љ Ранковић

cropped-cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o-1.jpg

МОЛИТВА ДУГА 277. ГОДИНА

Многи посећују Земун да би на миру посматрали панораму града у коме живе. Ретки знају да је једна од цркава која пресеца поглед црква Светог оца Николаја саграђена 1745-1752. год. званично најстарија црква у Београду. Саграђена је на темељима цркве која је због разних ограничења имала кров од сламе. То свакако није сметало да се се свакодневно обавља богослужење и да по речима покојног архитекте и прото-мајстора многих храмова Пеђе Ристића «Душе верника заплове ка небу».

Јединствена је и молитва у њој јер се неколико пута дневно обавља већ 277. година.

Јединствен је Земун. Јединствена је његова историја. Јединствени су његови становници. Јединствен је од настанка па све до данас……………………….

Мирослав Љ Ранковић

3

 

БЕОГРАДСКА ЛУКА

Ретки градови су попут Београда саздани на ушћу двеју великих река испуњених животом. Из њих пијемо воду, ловимо рибу, слушамо пој птица и користимо их још увек за одливање комуналних вода.  Иако свакодневно посматрмо пловидбу страних крузера само се ретки усуђују да их искористе за пловидбу, љуљање на таласима и бескрајно уживање какво вода пружа.  Још ређе су фирме које организују крстарења у каквим-таквим пловилима пружајући бар на трен прилику да онима који воле а немају могућности уживају. Све досадашње иницијативе па чак и ретке покренуте нису опстале.  За разлику од градова у Холандији и Француској који су од пловидбе њиховим рекама направили рај за становнике и туристе ми своје терамо од обала преграђујући реке од обала и људи плутајућим објектима.

Надам се да ће неко некад увидети да су реке извор живота на којима људи треба да уживају а луке места сусрета култура ?

Мирослав Љ Ранковић

2

БЕОГРАДСКА ЈУТРА

Picture1

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Понекад пре сванућа шетам обалом тражећи први зрак светла  на хоризонту.  Кадрирам и чекам удишући мирисну влагу реке. Ускоро ће отпочети златни сат за све оне очи које уживају у мекоћи светла. Удишем, издишем, удишем, издишем,………….  Мисли ми нестају са дубоким плаветнилом и звездама , са ноћи која се помера ка западу. Чини ми се да осећам женски дах на потиљку. Дах заостао из снове предходне ноћи у дубинама несвесног.  Атмосверу пресецају звуци птица у октави изнад таласа и ветрова који мешају мирисе јутра и ноћи са аромама ретких цветова донетих реком. С`времена на време подесим експозицију и снимам кадар по кадар смањујући оштрину до безобличја. Остају обојене маглине и пробуђене емоције које ће наставити ка нечему непојмљивом ван слике  и пријатна језа у ишчекивању оног што бих желео да се догоди на јави. Измешане су ми мисли, жеље и снови са јавом и емоцијама у мери да губим себе у времену и нестајем у погледу ретких пролазника. Пролазе они, пролазим ја, пролази време, тече вода а река и снимљени кадрови остају……… Верујем да ће некад негде неког пробудити довољно да затрепери а да не зна зашто? Верујем.

 

Мирослав Љ Ранковић

cropped-cropped-12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o-1.jpg

 

 

 

 

Publication1