Земун – град створен од мудрости и чежње својих становника

Вековни град познат по алсима, крововима, брду, кајакашима, спортистима, занатлијама, трговцима и проводу. Изузетно леп ако га посматрате у вече док своју лепоту разлива по таласима Дунава који га љуби. У њему је још могуће слушати тишину и чути звекет тањира кроз отворене прозоре кућа. Једини град који још увек опстаје пред налетом модерних архитеката који зидају челиком и стаклом материјализујући своје визије будућности уз потпуно непознавање прошлости забора-вљајући на меру душе човека.

Једино су његови становници увек само Земунци. Немају другу припадност. Не занима их. Од 1945. године држава игнорише да је Земун био и остао град за све који живе у њему.

Град стоверен од чежње и мудрости свих нација и вера које су га вековима насељавале и градиле препуштајући своју судбину његовој и судбини својих суграђана.

На Земунским крововима још увек је могуће видети уредне голубарнике и јата како их надлећу. Његови чамци се још увек граде  од дрвета чистом љубављу за водом и брижљиво негују.

Место у које су деценијама Београђани стидљиво долазили у провод који им је распаљивао срца и разгаљивао душу.

Град саграђен руком зидара који су опеку везивали малтером и чистом љубављу. Још увек је могуће видети стотине фасадних украса како пркосе времену подсећајући на љубав којом су саграђени.

Земун је и град цвећа засађеног у земљу, саксије, жардињере и туфнасте лонце. Током пролећа, лета и доброг дела јесени обавијен је слаткастим мирисом мушкатли. Правим а не пластичним цвећем.

Земун је и град великих љубави од којих су многе крунисане браком који траје колико и љубавници. Земун је једини Град чији су становници сасвим несвесно распоредили куће да из ваздуха пут који их раздваја и повезује има облик срца.

Земун је град који има круну-Гардош. На њега ни данас не долази свако већ само онај способан да воли и буде вољен.

Надам се да га и Ви доживљавате као и ја? Као једини град који нема алтернативу!

 

Мирослав Љ Ранковић

12698234_10206306892851391_5138380991313010742_o

 

Вече посвећено песнику Душку Трифуновићу, салон врњачке библиотеке

 

И З М А Г Л И Ц А

 

Беседа Зорана Рајића, аутора Библиофонотеке

 

Долазећи овамо понављао сам себи стереотипну реченицу из петпарачких сценаристичких предложака и филмских прича – Мени се ово не догађа. Хтео сам да се уштинем за образ или уједем за усну. Када стојим пред овом сликом чини ми се да сам пред властитом надгробном плочом. Душка препознајем али никако да се присетим ко је овај други са њим. Од како се налазим у раној фази дружења са господином Паркинсоном, заборављам близу а памтим далеко. Биће то почетак једног дивног и дугог пријатељства. Теши ме што се он дружио и са многим познатим личностима, по које је то било погубно. Шта има везе!? Па, замислите да се дружите са неким без везе.

 

Мене је у то време стално вукла и привлачила некаква електромагнетна сила ка онима који су били дисиденти. Томе једноставно нисам могао да одолим. Душко Трифуновић је то свакако био. Дакле, дисидент наспрам уштогљеног књижевног естаблишмента који се нпр. залагао за стихове типа –  Киша пада, лавабо, ја те волим, прозор, које нико не разуме. Песме Душка Трифуновића су разумели сви. Неке од њих трају, ево и након пола века. За храст, па је много! Када су хтели да омаловаже поезију Душка Трифуновића сврставали су је у радничко песништво јер је он био машинбравар и шумар једно време. Како је то радио предано, исто тако почео је да пише песме за рок групе и поп певаче. Прву песничку награду Душко Трифуновић је добио управо у Новом Саду, где је преминуо, па тек онда након тога у Сарајеву и БиХ одакле је отишао. Затим су уследиле и награде по свим музичким фестивалима у ондашњој великој земљи. Владајући књижевни кругови то нису могли никако да му опросте и истрпе, па је тако Душко Трифуновић постао више познат, него признат а оне који су писали песме намењене поп и рок култури нису звали песницима већ текстописцима. Међутим, за Душка Трифуновића поезија је постајала универзум тек у оном тренутку када песма може да се пева и прави микрокосмос када се за суве речи ураде композиција и аранжман.

 

Када су почели ратови деведесетих на овим просторима, Душко Трифуновић је прво из Сарајева дошао у Чачак. Сместио се у неки собичак у том граду. То сам сазнао од својих пријатеља дисидената. Са њима сам најпре договорио телефонски разговор са Душком Трифуновићем а са њим уговорио његов долазак у наше Мало Место Лековитих Вода. Било је то у јуну 1992. године, када су већ почели сулуди рат, бесна инфлација и јубиларне ХХ Врњачке културне свечаности. Песника сам сачекао на аутобуској станици. Интервју са њим снимио сам у ресторацији Швајцарија. Тај интервју се сада налази на јутјуб каналу библиотеке у оквиру документарног серијала Библиофонотека и има преко 14.500 прегледа и скоро 200 лајкова. Душко Трифуновић ми је те вечери најпре рекао да он није избеглица, него измаглица. Поред занимљивог казивања о сарадњи са Бијелим дугметом, Вајтом, Здравком Чолићем и другима, испричао ми је и ово – Једне ноћи ја никакав. Скинули ми емисију са телевизије. Немам пара. Дођем кући. Дјеца нешто траже. Жена виче. Одем у собу. Укључим тв. На телевизији концерт Бијелог дугмета код Хајдучке чесме. Сто хиљада људи пјева моју пјесму – Има нека тајна веза а само ја у својој соби сједим и плачем.

Duško Trifunović i Zoran Rajić, jun 1992. godine, biblioteka, jubilarne XX Vrnjačke kulturne svečanosti

 

После снимљеног интервјуа, одржали смо поетско вече у овом истом салону. Сви редови били су пуни до последњег места. Напољу испред стоји народ који преко звучника прати шта се говори унутра. Приводимо вече крају и испраћам га на станицу. Тада сам радио и као дописник једног великог дневног велеградског листа, док је новинарство још увек имало некаквог смисла и личило на нешто. Послао сам им текст о песнику Душку Трифуновићу који је дошао у Србију. Сутрадан сам у културној рубрици тог листа видео и своју причу о Душку Трифуновићу под насловом који сам дао – Ја сам измаглица. Чудна су нација постали ти наши Велеграђани. Стално журе. Никада немају времена за вас али вам зато увек узму оно најбоље што у том тренутку имате. Када данас у некој плеј листи, јер се све свело на њих, чујете – Не очекуј да те ико разумије или Има нешто у том што ме нећеш и те песме написао је Душко Трифуновић. Добио је своју улицу, своје шеталиште и свој споменик, како седи са новинама у руци. Сахрањен је по својој последњој вољи тамо где је желео. Писао је песме пуне живота али га живот баш и није мазио и волио. Можда му је и због тога поезија космичка, те важи за сваког, у сваком времену и простору. Заправо, поезија Душка Трифуновића постала ми је блиска због његове песме за коју никада нису урађени композиција и аранжман…

 

Ја никад нисам био мали

Да не бих могао то да схватим

Ал они су ме тако звали

И нису дали да их пратим.

 

Рекли би ми – Ти сједи овдје

Ја идем нешто да кажем Маци

А ако неко незван дође

ти овај камен у воду баци.

 

Ја сам остао да чувам стражу

Јер сам мали и треба да будем на опрезу

Бар како ми одрасли кажу

Да не бих гледао сву ту језу.

 

И скакали би преко канала…

А ја сам знао шта они раде

Док сам стајао сам на цести

Они су крали винограде

А није здраво зелено јести….

 

Каква  моно  и  мелодрама!  Хвала!

Зоран  Рајић